Шта да се ради, ред је да и ја пожелим нешто лепо и фино за предстојећу годину, можда ме чује „ледени деда“ па ми испуни жељу(е).
Најбитније од свега је да током целе наредне године будем активан као у првој половини ове године, а не да се олењим и да ме буквално све мрзи да урадим, како је почело пре неколико месеци, и ево још увек траје и држи ме. Зато сам и узео да данас запишем ове жеље, јер ће ме можда до ТЕ поноћи мрзети да то урадим :( Значи, само да жица вреднице надвлада нарав ленчуге и бићу задовољан :)
Па да сумирам резултате као што сам и прошле године у запису „Још један крај“. Крајем прошле се десила она електрична ситуација симболично записана као “Како је пропао обичан дан“, а што је могло и ове да се догоди да на време нисам реаговао и позвао пријатеља да дотегне осигураче :)
Прошле године смо подоста новца уложили у „кућење“ (купатило, фрижидер и кревет) а ове нисмо ништа слично урадили.
Прва прошлогодишња жеља да издам збирку песама је пала у запећак и пролонгирала се за овогодишњу жељу. Да ми је само мало мање смора и лењости па да сакупим те песме и припремим, их, куд би ми био крај. Но, остаје да видим како ћу и шта ћу.
Жеља број два, за хонорарним послићем, се остварила, па сам од марта хонорарно почео да радим за „Свет компјутера“ захваљујући пре свега пријатељу Војиславу Михаиловићу што ми је дао смернице за контакт, а онда и Тихомиру Станчевићу што је имао стрпљења да ми објашњава како и шта да радим. Треба поменути и Владимира Писидорова, захваљујући чијој толеранцији да понекад добије материјал у минут до подне, моји радови су красили стране овог репрезентативног домаћег ИТ часописа. Још да додам и комплетну захвалност целој редакцији и свим људима који су учествовали у идеји за рађање онога што ће започети од првог наредног броја, али нећу даље о томе док се не појави тај први број (да не урекнем :)
И Трећа—срећа, жеља жељена шест претходних година се остварила. Скрпили смо се (кредитом) и отишли на заслужено „Одсуство“ у Игало, ни мање ни више нго 13 дана. А онда је ваљда то разгаћивање препородило у мени ленчугу, па нисам чак ни једну слику са мора окачио у галерије. Ужас!
Четврта жеља је тенденциозно угушена потребом да радим корисније ствари (реализација друге). На жалост свих обожавалаца моје писане речи 3плX тематике, тога више неће бити (досадно је бре :).
Слање честитки не верујем да ћу урадити ни ове године. Али, ко зна, ђаво не једе и не спава :)
Те 2005. године клупио сам нови хард диск од 120 GB, свој први USB Flash од 256 MB и свој први DVD читач а касније DVD резач. Узгред сам пре истека гарантног рока заменио прошле године купљени дигитални фото—апарат, који ево још као ради, а докле ће појма немам. Е да, ове сам године дуго невољени KDE почео интензивно да користим после вишемесечне употребе XFCE-а.
Ниџа је ове године пошао у обданиште, а Мики идуће године полази у први разред. Ево га сада поред мене гледа неке болесне цртаће на Cartoon Network-у (Самурај Џек је постао петао и бори се у некој много болесној арени). Сваког дана све више уочавам да су ми деца много инвентивнија од мене (Мики капира да неки пацов на цртаћу смрди зато што има рој мушица изнад његових леђа, што мени никад неби пало на памет :).
Одох да довршим кафицу, па ако још неки дан скупим петљу, писаћу још мало и одрадити шта већ све треба…