Quake III Arena sound bug

Не верујем да постоји неко ко није макар чуо за Quake III Arena коју прави ID Software. Ако користите ГНУ/Линукс онда ће вам вероватно добро доћи да знаде да постоји слободни и бесплатни клијент за Q3A захваљујући ICCULUS пројекту Quake 3. Скокните тамо да видите шта је све од игара портовано на ГНУ/Линукс, а ја ћу се задржати на проблему са звуком у квејку.

До пре неколико минута ме је смарала чињеница да је звук у квејку ужасан. Тачније, касни, испрекидан је, несинхронизован са акцијом на екрану, успорен, треперав… једном речју „никакав“. Али све би то било лепо и прихватио бих здраво за готово помисао да је крива интегрисана звучна карта на DFI nF4x Infinity плочи, да се повремено, из не знам којих разлога, звук није враћао у нормалу и звучао као на старој машини = НОРМАЛНО. И, малопре сасвим случајно, методом елиминације, нађем узрок.

Како користим KDE окружење, али не користим бангљави aRts, он се по некад покрене (јер га неки програм затражи) а углавном га убијам. И, дођем на идеју да покренем artsd и покушам поново, што и урадим. И, добијем позитиван резултат = НОРМАЛАН ЗВУК.

Дакле, ако вам је звук у Quake 3 Arena на некој ГНУ/Линукс дистрибуцији крзав, растегнут, несинхронизован, укратко „очајан“, потерајте aRts и покушајте поново. Мени је помогло, можда ће и вама :)

Коме плаћамо глобу!

Пре пар месеци влада Србије (и Црне Горе?) донела је некакав закон о плаћању РТВ претплате РТС-у као облик јавног сервиса. Социјалистичка глоба која је једно време била ван снаге, па су је душебрижници поново вратили на снагу. И то ни мање ни више него „само“ 300 динара месечно. Гледали, не гледали РТС, слушали или не њихове радио станице (постоје ли уопште и које су?), плаћамо глобу. Са јавним сервисом „у танзицији“ све је јасно (по слободној процени, заступљеност Централне Србије (и Крагујевца) на РТС-у је реда величине 0,2% док је степен заступљености Београда реда величине 80%). Уосталом, свој глас у то име дао сам на форуму РТС-а (а неко тамо рече, зиповали Србију).

Настави са читањем Коме плаћамо глобу!

Зло без кога се може, али је лакше са њим

Данас сам у једном тренутку био докон на послу па узех да прегледам неку моју приватну архиву од пре… четири године! И налетим, између осталог, на базу е-поште из тог времена, а унутра све и сваша, и међу свим тим мегабајтима текста стоји давно започета идеја о борби против „Зависности од Интернета” (ЗОИ), па ме ганула носталгија. Настави са читањем Зло без кога се може, али је лакше са њим

Желим, желим, желим…

Шта да се ради, ред је да и ја пожелим нешто лепо и фино за предстојећу годину, можда ме чује „ледени деда“ па ми испуни жељу(е).

Најбитније од свега је да током целе наредне године будем активан као у првој половини ове године, а не да се олењим и да ме буквално све мрзи да урадим, како је почело пре неколико месеци, и ево још увек траје и држи ме. Зато сам и узео да данас запишем ове жеље, јер ће ме можда до ТЕ поноћи мрзети да то урадим :( Значи, само да жица вреднице надвлада нарав ленчуге и бићу задовољан :)

Па да сумирам резултате као што сам и прошле године у запису „Још један крај“. Крајем прошле се десила она електрична ситуација симболично записана као “Како је пропао обичан дан“, а што је могло и ове да се догоди да на време нисам реаговао и позвао пријатеља да дотегне осигураче :)

Прошле године смо подоста новца уложили у „кућење“ (купатило, фрижидер и кревет) а ове нисмо ништа слично урадили.

Прва прошлогодишња жеља да издам збирку песама је пала у запећак и пролонгирала се за овогодишњу жељу. Да ми је само мало мање смора и лењости па да сакупим те песме и припремим, их, куд би ми био крај. Но, остаје да видим како ћу и шта ћу.

Жеља број два, за хонорарним послићем, се остварила, па сам од марта хонорарно почео да радим за „Свет компјутера“ захваљујући пре свега пријатељу Војиславу Михаиловићу што ми је дао смернице за контакт, а онда и Тихомиру Станчевићу што је имао стрпљења да ми објашњава како и шта да радим. Треба поменути и Владимира Писидорова, захваљујући чијој толеранцији да понекад добије материјал у минут до подне, моји радови су красили стране овог репрезентативног домаћег ИТ часописа. Још да додам и комплетну захвалност целој редакцији и свим људима који су учествовали у идеји за рађање онога што ће започети од првог наредног броја, али нећу даље о томе док се не појави тај први број (да не урекнем :)

И Трећа—срећа, жеља жељена шест претходних година се остварила. Скрпили смо се (кредитом) и отишли на заслужено „Одсуство“ у Игало, ни мање ни више нго 13 дана. А онда је ваљда то разгаћивање препородило у мени ленчугу, па нисам чак ни једну слику са мора окачио у галерије. Ужас!

Четврта жеља је тенденциозно угушена потребом да радим корисније ствари (реализација друге). На жалост свих обожавалаца моје писане речи 3плX тематике, тога више неће бити (досадно је бре :).
Слање честитки не верујем да ћу урадити ни ове године. Али, ко зна, ђаво не једе и не спава :)

Те 2005. године клупио сам нови хард диск од 120 GB, свој први USB Flash од 256 MB и свој први DVD читач а касније DVD резач. Узгред сам пре истека гарантног рока заменио прошле године купљени дигитални фото—апарат, који ево још као ради, а докле ће појма немам. Е да, ове сам године дуго невољени KDE почео интензивно да користим после вишемесечне употребе XFCE-а.

Ниџа је ове године пошао у обданиште, а Мики идуће године полази у први разред. Ево га сада поред мене гледа неке болесне цртаће на Cartoon Network-у (Самурај Џек је постао петао и бори се у некој много болесној арени). Сваког дана све више уочавам да су ми деца много инвентивнија од мене (Мики капира да неки пацов на цртаћу смрди зато што има рој мушица изнад његових леђа, што мени никад неби пало на памет :).

Одох да довршим кафицу, па ако још неки дан скупим петљу, писаћу још мало и одрадити шта већ све треба…

Празничне лудорије

„Нова година“ је време када се породице окупљају, уз пријатан обед и песму прослављају најсвечанији дан у години… Њах, шта ми наприча! Још ми фали печена ћурка или патка па да замислим како сам у некој америчкој серији или филму. Можда би нормалније звучало овако: „Нова година је празник коме се беспотребно поклања превише пажње. У очекивању првог јануара потроши се брдо новца, поједу тоне хране и попију галони пића. Већина примерака популације људске врсте очекује да се у „бесаној ноћи“ проведе у складу са уложеном кинтом, или још много боље. Спремају се фризуре, вечерње тоалете, парфеми, шљокице, ципелице, уговарају журкице, гостовања, лудорије…“ СМОР БРЕ!

Није ни новак као што је некад био. Идеш да се клебериш и ако ти није до смеха, и да размишљаш о томе како си за пар сати спискао кинту коју си могао много боље да „уновчиш“. Па тако неко размишља колико је пива могао да купи, неко колико роштиљских кобаја, неки мисле на кондоме (пази да је безбедно!), понеко укалкулише литражу горива за лименог мезимца, а „екстремисти“ шта су од хардвера могли да уштекају у малу плехану кутију. Или још горе, колико сати нета је могло да се пазари. А где је тек „реприза“! Мислииим…

Срање. Одох да попијем још једно пиво…