Зло без кога се може, али је лакше са њим

Данас сам у једном тренутку био докон на послу па узех да прегледам неку моју приватну архиву од пре… четири године! И налетим, између осталог, на базу е-поште из тог времена, а унутра све и сваша, и међу свим тим мегабајтима текста стоји давно започета идеја о борби против „Зависности од Интернета” (ЗОИ), па ме ганула носталгија.

Тамо негде средином 2001. године, мој добар пријатељ Милан Урошевић (Mixitron M. Storm) и ја, дошли смо на идеју да кренемо у „описмењавање” нашег народа у делу зависности од Интернета. Значи, да прво ми научимо зашто до тога долази и како се манифестује, које су фазе кроз које зависник пролази и како завршава. Зато смо прекопали нет „уздуж & попреко”, упознали се и сложили причу о проблему.

Све је лепо почело. Направили смо основу теорије коју смо допуњавали новим сазнањима и публиковали је на Интернету (од кога смо покушали да се дистанцирамо) на адреси e-html.eu.org. Осмислили смо анкету, поставили верзију на сајт, а ја сам умножио папирну верзију у 500 примерака и поделио људима на уплатним местима Интернет провајдера у Крагујевцу и неким рачунарским фирмама, са циљем да кроз пар недеља дођем по попуњене листиће. Ступио сам у контакт са Дарком Стојановићем (kgkid) који води емисију о рачунарима на бившој „Другој боји“ Радио Крагујевца, и договорио гостовање у једној емисији у којој смо слушаоце упознали са ЗОИ проблемом.

Контактирало нас је доста људи, појединаца, преко сајта који су се или нашли у целој причи као зависници, или схватили поруку и задовољни што је неко покренуо ту причу желели да помогну. Један од контаката које смо добили потекао је од Александра Грујића, уредника недељног рачунарског часописа „COM” за дозволу коришћења нашег истраживања у овом недељнику.

Прича се развијала неколико месеци. У почетку је идеја напредовала. Први проблем са којим смо се срели је била сама дистрибуција анкетних листића. Наиме, на упланом месту ПТТ НЕТ-а шалтерске раднице схватиле су идеју као некакво секташко деловање па сам морао да идем код некаквог начелника тог јавног сектора, или како га већ зову, да му објасним о чему се ради и зашто то радимо, па су онда на његову иницијативу на шалтеру прихватили листиће. Шамар на првом кораку. Други проблем био је чињеница да је од 500 подељених листића свега 30 било попуњено. Углавном су их попуњавали запослени на уплатним местима, а већина од тако попуњених била је са неозбиљним одговорима. На појединим уплатним местима анкете нису ни показане корисницима услуга и стајале су лепо запаковане испод пулта, док су на неким другим местима анкете послужиле као непостојећа крпа за брисање просуте кафе по столу. Резултате анализе извели смо на основу одговора датих путем OnLine анкетног формулара.

Разочарење које је настало након сазнања да већини људи није стало да обрати пажњу на овај проблем, подпомогнуто све мањом количином слободног времена за нова истраживања, наша ЗОИ иницијатива је прекинута.

И тако, неколико пријатеља су на овај или онај начин потпуно престали да користе Интернет (Лија из Крушевца) или то свели на најмању могућу меру (Ајсрч из Горњег Милановца). Замрзнут је горе поменути сајт са ЗОИ теоријом и резултатима анкете, као и започетом другом верзијом анкете која више не функционише, мада постоји. Остао је и аудио запис мог гостовања у Дарковој емисији о рачунарима (MP3 величине 8,3 MB) и заостале е-поруке људи који су се распитивали, нудили помоћ и хвалили ЗОИ идеју у архиви е-сандучета на ЦД-у, и сећање да смо једном, не тако давно, покушали да урадимо нешто корисно за ово друштво, што је као и свака друга недовољно схваћена идеја било осуђено на неуспех.

Сада се понекад сетим целе приче; недавно у ћаскању за комшијом Жељком и на форуму „Света компјутера” у теми о зависности од компјутера.

Лични биланс: тада сам користио DialUp и себе сматрао зависником пошто сам два и више сати проводио на нету у разним активностима. Сада имам кабловски нет и непрекидну везу, у сваком тренутку у току дана посежем за нетом како бих добавио неке информације, зарадио неки динар преко плате, комуницирао са пријатељима и незнаним људима, учио, проналазио решења и одговоре и давао савете другима. Сада сам још већи зависник, не само од нета већ и од компјутера, али сам свестан да могу и без њих. Мада се небих усудио да размишљам о томе шта бих радио да заувек останем без рачунара и нета.

И само зато „Интернет – зло без кога се може, али је лакше са њим.”!

Објављено од стране

Александар

Самостални веб програмер. Дугогодишње искуство у развоју веб софтвера коришћењем WordPress, PHP, jQuery, HTML5, CSS3 (SASS/LESS).

Једно мишљење на „Зло без кога се може, али је лакше са њим“

  1. Ludi se menjaju zajedno sa vremenom. Link povezan sa mnom vodi na novo, hi-bandwidth mesto, znak novog vremena. Uspomena na prošlo vreme je na drugom mestu, davno zapuštenom i skoro zaboravljenom. Skoro pa memorija na računare. Pomučite se malo, i naći ćete.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *