Војничке приче

Свако ко је служио војску „у војсци“ доживео је низ занимљивости које су улепшавале то време. Војничке приче су занимљивије од „ловачких прича“ јер су истините. Ово је мој осврт на неке занимљивости из времена кад сам био млађан војник ја…

Док сам мигрирао блог и остали садржај на нови сервер, те правио свежу резервну копију свега тога и уклањао оне застареле од пре пар година, налетим на датотеку са делом прекуцаних текстова из мог војничког дневника који је одавно нестао без трага и вероватно се већ распао на градској депонији :/

Ја сам војску служио у време владавине неприкосновеног владара Слободана Милошевића, од 18. септембра 1996. до 17. септембра 1997. године. Било је то и оно време великих протетсних шетњи, шерпи, лонаца, пиштаљки, избора и других политичко-социјалних питања. А ја ван свега тога, у војсци! Првих девет месеци сам био у Перућцу, а после се „касарна“ преселила у Пожегу. Као граничар припадао сам „Чети за обуку граничара“ (ЧОГ), сећам се још само да је то где сам ја био припадало Ужичком корпусу. А оно који батаљон и тако то, нем’ појма, заборавило се :O Али зато имам „timelog“ готово целог војног рока. Ово сам записао тог дана кад сам стигао:

Пријавио се у команду 16. граничног батаљона у Бајиној Башти око 17 сати и нас 6 регрута камионом ТАМ 110 регистрације К*4178 после поноћи довезли су у Перућац и сместили у бараку бр. 1 у спаваону ВЗИ-а до кувара, где је већ био један регрут који је стигао раним јутром.

Од ових „шест регрута“ сећам се да су ту били Видо Глигоровић (Барајево) и мој земљак Новица Станомировић (не сећам се одакле је био). А онај што је спавао кад смо стигли био је Станиша… пу, сад ми оде с врха језика његово презиме, али се сећам да је био из Житорађе.

Кад су нас оне поноћи довезли тамо, нисмо знали где смо. Ујутру устајање зором и скупљање на писти. Спустила се нека густа магла, не види се прст пред оком. Гуштера колико ти воља, а у близини се чује нека тутњава, као велика количина воде која се обрушава са велике висине. Ми нагађамо о чему се ради и где се налазимо. Тек кад је свануло јутро и магла се повукла схватих у какву сам вукојебину дошао (мада се касније испоставило да је то добро).

У Перућцу је „касарна“ била на обали Дрине, испод Таре, баш тамо код хидроелектране Перућац. Некад су, тако су причали старији војници, у тим баракама становали људи који су градили хидроелектрану. Нашао сам ову фотографију на којој се види бивши ЧОГ — доња десна половина фотографије; (с лева на десно) правоугаоне бараке са белим кровом (ретко смо залазили тамо), зеленим кровом (магацин мета, старих кревета, душека, касета…), још једна са белим кровом (ВЗИ, команда чете, стажа, притвор и „фризерски салон“), и још једна правоугаона са белим кровом (барака бр. 1 — први и други вод) и једна квадратна са белим кровом на више вôда (КТП – трпезарија).

Хидроелектрана Перућац и бивши ЧОГ (фото TBiljana)
Хидроелектрана Перућац и бивши ЧОГ (фото TBiljana)

Кад сам давне ’98. правио свој први „веб сајт“ (који иначе никад није угледао светлост Интернета) у оном програму што долази уз Виндоуз… а да, звао се Front Page, прво што сам хтео да ставим на тај сајт је збирка занимљивих дијалога. Млади блогер и мој другар Јозван ме својим текстом о једној стражарској ноћи инспирисао да напишем овај запис и поделим са вама неколико најзанимљивијих дијалога.

Ник је командир прве чете ЧОГ-а Никетић Слободан, лик из Краљева. Кад сам се ја скидао из војске ’97. он се спремао за чин поручника. Буца је Сретен Јелисавчић из Перућца, командир првог вода. Он нас је отпратио из Баште до Перућца, и жестоко наплашио тамо. Касније се испоставило да је велики зајебант и супер лик.

Мој земљак Новица Станомировић се нешто после заклетве скинуо из војске, а од првог дана се понашао смотано и забрињавајуће. Наравно, редовно је нервирао Буцу и Ника, а први излив „радости“ Ник је просуо док смо вежбали оне зајебанције са пушкама (нож на пушку, или тако некако) за заклетву. Као сад да видим: Новица забацује пушку о раме као да набацује џак од 50 кила, кад је спушта поред ноге к’о маљем да бије о бетон :) А Ник на то реагује овако:

– Јебо те онај ко те посла у војску!
– Јебо те коњ… Ма јебо те трактор, он има 60 коња!

У ЧОГ-у је једно време обитавао вучијак кога смо звали Чоги. Кад му је докурчило Чогијево претурање по смећу и срање по писти, Ник га је одвео на обалу Дрине и ту га „оставио“. За сваку глупост коју би неки војник направио, Ник би после елаборације шта је урадио а није смео, закључио са:

Оћеш да те прошетам поред Дрине?

Пред нову 1997. годину пало је договарање шта ћемо и како ћемо за дочек. Постројио нас Ник на писту, и пропитује:

– Оћете колаче?
– Оћемо!
– Оћете крку, срку?
– Оћемо!
– Оћете музику? Оћете курве?
– Оћемо!
– Оћете курац?
– Нећемо!

А онда нам је нову годину честитао овако:

Имам једну радосну вест за срећну нову: Скидате се ове године!

Кад сам прешао у ВЗИ (вод за интервенције, или тако некако) једном приликом због несносног смрада из касета мог класића кога смо звали Ћебе (са меким „ћ“), морали смо да скоцкамо спаваоне на писти :D Онако, изнели кревете, касете, к’о у спаваони. И све то ради ГСП-а (илити: дан за чишћење). Кад смо „поставили“ сцену, долази Ник и каже:

Оћу да пицнете касете, да оперете ствари, да миришу. Кад отворим касету, оћу да свршим!

Војник Војводић, јулска класа ’96, треба да иде на караулу. Пред одлазак обраћа му се Ник:

– Војводићу, јеси’ узео СДО?
– Нисам господине потпоручниче.
– Па шта ‘оћеш, да ти ја свој курац исецкам на комадиће па да једеш?!

У Прибојској чети (друга чета ЧОГ-а) били су командир чете Радовић и командир вода Бошковић. Улази Бошковић код Радовића у канцеларију и зајебантски каже:

– What a fuck is this?
А Радовић му каже:
– Дис из напоље!

На пријему регрута класе март ’97. водио сам записник. Шта ту све има да се види и чује људи моји! Долази регрут и пропитује га Буца:

– Где си рођен?
– У Београду.
– У којој општини?
– Не знам.
Након дужег објашњавања:
– Значи, рођен си у Београду?
– Да.
– Где у Београду?!
– Па у болници.

Млади водник Влашковић из Крагујевца је кратко био код нас. Једном приликом је нешто објашњавао војсци у строју, а онда хтео да скрене пажњу једном војнику који није баш пратио његову причу:

Ти, ти, ти иза тебе!

И за крај, док смо били у Пожеги онако у јеку лета у поподневним часовима кад су се официри разбежали по кућама, један феминизирани водник кад је видео Дулета (Душан Манојловић, Карабурма) у краткој мајци пришао му и кренуо са жваком:

Како си леп, јак, к’о од стене одваљен. Није ни чудо што си граничар.

Да буде најбоље, чини ми се да га је чак ухватио за мишицу :D Дуле се нашао у чуду, избечио, и побегао главом без обзира.

Сутра: Прича о обичном животу (одломак из истог војничког дневника)

ДОДАТАК: За све војнике и старешине 16. Граничног батаљона Војске Југославије отворио сам истоимену групу на Фејсбуку.

Аутор: Александар

Самостални веб програмер. Дугогодишње искуство у развоју веб софтвера коришћењем WordPress, PHP, jQuery, HTML5, CSS3 (SASS/LESS).

32 мишљења на „Војничке приче“

  1. Cao Urke klasoooo!!!!
    Bili smo u istoj kasarni, ako me se secas… Ja sam dosao 16/09/96 u Perucac. Posle, tamo negde u martu presao na Karaulu “Bacevci” a odatle 18/09/97 kuci. Pravo je zadovoljstvo, prisetiti se vojnickih dana, i naravno Buce Jelisavcica, legendarnog Nika, Goluba, svih drugara i dogadjaja iz vojske. Puno pozdrava KLASO :) :) :) :)

    1. I ja sam bio na karauli Bacevci martovska klasa 2002 komandir mi je bio Slavoljub Pekovic a ugovorci Rakic Rados Vidoje Tanasijevic Ilic Radomir kuvar

  2. @Jovan Maric: Сећам се имена, али не могу да повежем са ликовима у глави :) Ти си први другар из војске са којим се срећем на нету, а није да неке нисам тражио којекуде :)

    Јеси ли ти набасао на још некога?

  3. I ja sam pokusavao da pronadjem neke drugare iz vojske, uglavnom na facebook, ali za sada nazalost bezuspesno. Ako iskopam nekoga, javim ti. Bas mi je bilo drago kada sam procitao pricu, secam se svakog detalja, kao da je juce bilo. Pozzzz.

  4. Pozdrav svima iz 16-tog granicnog bataljona. Ja sam septembarska klasa 93./94. god. Ratno doba. 2 ipo meseca u Pozegi, pa mesec dana u BB, pa 2 meseca Jagostica, pa mesec BB, pa 2 meseca Jagostica… Ali bilo prelepo :). Komandant bataljona je bio Ljubisa Dikovic, sada nacelnik kopnene vojske, Golub u vodu za intervencije, a Vladan Micic na karauli Jagostica. Inace vec 15 godina, svake godine idem na Jagosticu, Zaovine, Perucac…

  5. pozdrav svima.Ja sam sluzio vojsku od 01/12/05 do 01/06/06.nazalost kratko.Bio sam u pirotu na obuci a kasnije prekomanda u presevo na granicu.Citao sam vase dogadjaje iz vojske i primetio da spominjete Slobodana Niketica.Ja sam imao kapetana Slobodana Niketica samo sto ne znam odakle je ovaj bio.Kasnije sam cuo da je poginuo sa porodicom u jednom udesu.Mozda je to ista osoba.Po vasoj prici uklapa se u njegov profil.

  6. @mile: Не верујем да је тако, пошто сам пре пар месеци добио мејл од Ника са бројем мобилног телефона за контакт, само што због гужве и обавеза још нисам ступио у контакт са њим (чекам да почне лепо време), а пошто @Draganovic Nebojsa рече да је Ник сада у Лађевцима, надам се да се ова ттвоја информација не односи на овог Никетића.

  7. U Pravu si Mile Slobodan Niketic je hvala bogu ziv i zdrav osoba koja je poginula je sigurno neka druga,inace kao sto rekoh Niketic radi u ladjevcima.Pozdrav

  8. Evo slucajno naleteh na tvoj blog pa da se i ja malo potsetim…ja sam bio u 2. ceti tj probojska ceta i moram priznati da sam se nasmejao dosta kad sam ovo procitao.

    Secam se kad Nik rece onome za traktor od 60 konja…aaaaaaaa koje ludilo.

    Mozda me se i setis,zvali su me ‘jebe kevu”.

    Da li se mozda secas onog mesta na Tari gde smo isli na gadjanje kad smo bili na terenu?
    Vec 2 godine idem ali ne mogu da pronadjem ni onaj planinarski dom gde smo bili smesteni a niko ne zna da mi kaze gde je to.

  9. @Zeljko: Ако си ти лик из Челарева, онда се сећам, а ако ниси, сетио бих се кад бих ти видео лик :)

    Ми смо на Тари ишли на гађања на Митровац, чини ми е, а онај ловачки дом се не сећам где је тачно био. Чини ми се да је негде на Заовинама. Имам негде и фотке од горе, додуше било је по снегу :)

  10. Veliki pozdrav za 16-tim Granicnom Bataljonom ja sam sluzio vojsku 94/95 prvih tri meseca bio u Pozegi a posle prekomanda na Karaulu Zaovine . Ovom prilikom pozdravljam najboljeg Coveka Susnjar Gorana . I sve ostale prijatelje,

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *