Пошто сам се вратио из војске, октобра 1997. године, почео сам да пишем „Вечито питање“, штиво филозофско-психолошког карактера, нека моја размишљања о рођењу, животу и смрти. Наравно, то (ремек) дело никада нисам довршио, а комплетно ћу га пренети овде на записе, по одломцима. Први одломак следи.
(Октобар, 1997) Ноћ. Очи су постале тешке, камену равне, као да потискују нешто. Али шта? Сада је већ сувише касно да постављам таква питања, можда сутра буде мало боље, али ко то још може знати осим тебе, или можда сви ми. А сутра ће поново стајати исто питање на месту где га данас будемо оставили, онда, када га последњи пут будемо видели. И тако ће се све вртети у круг, док не постане уморно, тешко и болно. Али до тада има још пуно. Због тога нам сада и остаје само то, ишчекивање нечега… Настави са читањем Вечито питање, одломак први
Управо „прелиставам” е-књигу „Digital Photography Hacks” и добро се насмејем уводу у 21-ви савет, који гласи овако:
Quote:Зашто се дешава да кад год морате да се фотографишете за личну карту, на фотографији морате да личите на криминалца или терористу? Понекад једноставно немате избора, као што је случај са возачком дозволом (или фотографисањем за окружни затвор). Али када дође време фотографисања за пасош, можете да употребите сопствене фотографије, што вам и препоручујем.
Насмејало ме ово „на фотографији морате да личите на криминалца или терористо”. Знам бар десетак људи који на фоткама у личној карти изгледају управо тако, као да су фотографије украдене са потернице. Да зло буде веће, ни моја у новој личној карти није много боља. Добро, некима те фотографије изгледају и као да су скинуте са умрлице, па у зајебанцији кажемо „мртви се лепши сарањују”.
Па сад мало размишљам, кад год сам требао да се сликам за неки документ, радио сам то на брзину, у журби, и колико год се трудио да испаднем као у природи, увек те фотографије испадну најодвратније. Што бре ти фотографи не наштелују те њихове скаламерије, кад већ толико кошта (рецимо, мене је фотографисање за личну карту у јануару ове године коштало 300 динара), и направе људе да личе бар на оно на шта личе у природи? Све нешто бледо, испрано, вуче на зелено или црвено, зрнасто или замућено, као да се труде да та фотографија за документ испадне што горе.
Једва чекам да се промене ове личне карте, или ћу бити приморан да „изгубим” ову стару нову да бих извадио нову са ауто портретом.
Ево покушавам да дођем к’ себи. Јуче сам поручио око 16 сати, данас око 10 је већ стигао: Canon PowerShot A620. Кад сам га узео у руку и звирнуо у меније, погубио сам се. Сада сам у фрци… колико ће ми дана требати да скапирам шта и како подесити за бар 30% од свих могућности апарата. Рекох себи „зашто ниси купио неки прави идиот, идиоте један, да само нанишаниш и окинеш, па како испадне!“.
Брзина, звук, тежина, квалитет, могућности, за мене који сам навикао на тоталног идиота HP PhotoSmart 735 (који се „удавио у таласу“), ово је ТУРБО!
Одох да попијем нешто за смирење да ми се руке умире и да тако смирен наставим да га „учим“.
И у мало да заборавим, одлична услуга и време одзива Axel Digital Photo Store
Извињавам се што се вратих а то вам не јавих (зајебо сам неке за типовање празног стана :p), али ето, мука ме натерала.
Пре свега, било лепо на мору, топло, време сунчано (углавном), пар дана, разуђених, пре подне је било помало облачно са слабом кишом, али поподне сунчано и топло. Деца и ми матори смо поцрњели, онако, ове године нисмо погорели ко прошле, што захваљујући мазалима за заштиту коже од сунца фактора 45, 26 и 16, што 6 паковања Јекодерма и два ипо литра јабуковог сирћета. Кога занима, нек ме пита какве сад везе има јабуково сирће са црњењем :)
Летовали смо у месту Лепетане (види овде), на неких 6 километара од Тивта, ка Котору који је удаљен око 12 километара. Смештај је био на 20-ак метара од трајекта (мада је поглед са терасе на само пристаниште био заклоњен каменом кућом на пристаништу). Апартман је био 30€ дневно (гарсоњерица, терасица, купатило и кухиња, клима и ТВ), преко пута смештаја продавница, плаже на 300 и 700 метара ка Тивту, или нешто ближе ка Котору (где смо ишли само једном).
Цене готово исте или повољније као код нас, с тим што су рецимо хлеб, млеко и кисела вода (Књаз БРЕ!) 0,60€. Све укупно, остало је у ЦГ неких 500€.
И све би било сјајно и бајно да није било једанаестог дана нашег летовања. Беше то 4. август, ондај дан кад је у Улцињу због великих таласа у мору изгубило живот троје људи а више њих повређено. Не знам да ли је то било у исто врме, негде око 13:15 до 13:30 почели су да навиру таласи, јачи па слабији, на овај део обале где смо били. А ми дошли на последње купање тог летовања, и као под обавезно мој вољени дигитални фото-апарат је био укључен и на обали, иза торбе са стварима (као у хладовини). И да скратим причу, у том периоду налети један повећи талас, поплави целу плажу до „зида“ иза нас, поплави и фото апарат, мобилне телефоне, MP3 плејер, ма све је било мокро као да је било у кади. Узимам апарат у руке, и прво што ми је пало на памет, пошто је још увек био исправан, било је да га угасим. Повучем дугме за искључивање апарата, мотор крене да увлачи објектив и на 2/3 посла се из унутрашњости кућишта зачује једно ПАФ! И то је био крај мог HP PhotoSmart 735.
HP PhotoSmart 735
Пре око пола сата наручио сам други апарат, Canon PowerShot A620, па кад стигне јавим остале утиск(О)ве.
