Година: 2005.

Три године Slackware-а

Са малим закашњењем из оправданих разлога (писаћу вечерас о томе) пишем ретроспективу моје миграције на један слободан оперативни систем — GNU/Linux. Знам да сам већ помињао како сам и зашто почео да га користим, али је ово, што би мој пријатељ Mixitron рекао „у ситна цревца“ „надробљена“ ретроспектива.

Ретроспектива јубилеја

Прво конкретно интересовање за GNU/Linux у циљу личне афирмације изразио сам на дискусионој групи yu.os.unix 18. фебруара 2002. године поруком „Start at?”.

Преко пет година користим и презирем m$win и коначно сам одлучио и решио да пређем на GNU/Linux. АЛИ!!! Тотални дудук што се unix-оликих система тиче (знам само како се то пише :). Дакле, потребни су ми савети, живи људи, предлози, идеје…

У тој теми ми је, између осталих, Душан Јанковић поменуо да има две копије RedHat 7.0, па сам од њега, после неколико дана мејл преписке, добио 4. марта први GNU/Linux диск, да бих 10. (или 11.) марта инсталирао тај RH 7.0 на свој стари комп. О проблемима са том инсталацијом писао сам у поруци коју сам Душану послао 15. марта:

Иде полако, учим се, овај твој савет нисам смео да применим јер нисам знао хоће ли ме питати где да смести GNU/Linux, бојах се да не преформатира прву физичку партицију на којој ми је win, за linux, па сам ишао на custom, и укључио све что ми треба (или мислим да ће ми некад затребати :), и све је прошло OK, без проблема, док нисам почео да се смарам са екранском резолуцијом. Наиме, нисам имао избора 32bit-ној палети боја, већ највише 24bit-а, а код мене је таква ситуација (Daewoo CMC-1427X и S3 Trio 64V2+ са 2MB) да се једино у 32bit и 800×600 не виде неке вертикалне плаве цртице које су се појавиле кад сам на графичку додао онај 1 MB рама. У свим другим комбинацијама (од 16 боја до 32bit-а од 600×480 до 1024×768) виде се те цртице, осим у овој једној :) Па сам при подешавању графичке и монитора ставио да се креира виртуелни десктоп, и у X-има (KDE и GNOME) сам у 800×600 морао да скролујем мишем да бих видео целу радну површину, док у једној шетњи градом нисам сконтао у чему је фазон (тако ја решавам проблеме са software-ом, шетњом са клинцем и женом кроз град, у природи :) и без компа).

а још неке проблеме сам поменуо 18. марта у поруци „HLP: RH 7.0” на групи yu.os.unix.
Убрзо почињем јасно да размишљам о инсталирању Slackware дистрибуције, што помињем у мејл поруци коју сам послао Mixitron M. Storm-у 20. марта:

Кад смо већ код Linux-а, шта би са тобом, је л’ прелазиш или јок? Ја сам спустио RedHat 7.0 али ћу пробати и Slack 8, да видим какав је он.

Коначно сам за Slackware 8.0 послао наруџбеницу Младену (бивши PC Design, сада Linux Balkan) 12. априла. Диск сам добио десетак дана касније. Са овом верзијом Slackware-а сам имао проблем са графичком картом и XFree86 4.1.0 сервером који је у горњем делу екрана, у висини од 2cm, приказивао поље „црне графичке рупе”, па рад под X-ом није био баш могућ. Због тога сам и даље више користио Windows 98 SE него GNU/Linux.
Нешто касније, 1. јула у 22:35 инсталирао сам Slackware 8.1 и од тада је почела моја потпуна миграција на GNU/Linux. Након пар недеља у свакодневном раду користио само и једино GNU/Linux.

Као корисник GNU/Linux-а регистровао сам се на counter.li.org 17. јуна у 20:12:44 под бројем 280650 (okrugla cifra :)
Већ 17. јула сам користио Sylpheed 0.8.0, а први пут срећем Sylpheed Claws 0.7.8 у порукама од 20. јула на групи yu.os.unix, за који сам почео да радим локализацију од верзије 0.8.11.
Дан данас користим Slackware дистрибуцију, са кратким једнодневним излетом на Gentoo 2004.1 почетком 2004, тродневним радом на стварању Linux From Scratch у октобру, као и једномесечним боравком од половине новембра до половине децембра 2004. године у Ubuntu Warty Warthog. Успут сам инсталирао по једном Debian Woody, FreeBSD 5.1 Release i 5.3 Release, али се нисам дуже од пар сати задржавао у њима.

Већ пар месеци носим се мишљу да саставим нешто по својој мери — личну дистрибуцију која ће се базирати на основи LFS-а са BSD-init скриптама, имати Slackware TGZ организацију пакет, заправо нека верзија portpkg-а, имати Gtk и Qt основе тако да по свом избору могу да користим разне неопходне програме из обе групе, а да опет нема ни KDE ни GNOME већ само XFCE. Што би се рекло, нешто минимално али свеобухватно. Оно главно што ми обезбеђује да то урадим имам — хард диск од 120GB. Једино што ми недостаје довољно слободног времена, као и обично :)

Одсуство

После успешно одрађеног посла вреди се добро одморити. А како сам доста тога одрадио у протеклих 15 дана, још ћу се радије препустити ленчарењу у наредних толико.

Да резимирам, одрадио сам пар текстова за Свет Компјутера, као и два за ГНУзилу, одрадио прелом ГНУзиле, одрадио ћирилично издање за јун/јул, успешно портовао програм за обрачун личних доходака на послу из Excel радне свеске у OpenOffice.org Calc са све макроима (остало је још неке ситнице да додам) и обезбедио новац за одмор.

Вечерас крећем, а када се вратим потрудићу се да опишем како је било. Ако ме не буде мрзело ;) CYA!

Letnja GNUzilla 06/07

Прелом овог двоброја је, због испита студената у редакцији, пао мени у шаке. Међутим, као и обично, текстови су каснили (а и моје сам урадио тек пре пар дана, срамме било :), па сам (скоро) све текстове потребне за овај (дво)број добио негде око 22 сата синоћ (или је беше било 23? :) од лектора Петра (Петрееееее, бери кожуХ на шиљак :). Авај, зафалио је Јелкетов текст о Mepis-у и његов текст о сукобу Acrobat Reader-а и Kpdf-а, који је опет стигао мени у руке ок поноћи. Углавном, од тих неких 22 сата па на даље сам уклапао текстове у нову матрицу коју сам припремао претходних дана. Негде око три―четири сата јутрос ми се јавља Јелке и пита за његов текст, углавном ми пошаље текст када је већ било прекасно да га убацим јер сам све сложио и скоро завршио садржај. Проблем у додавању новог текста се састоји у ручном померању наслова текстова као и поновном уклапању свих слика које су везане за страну а не за параграф.

И тако толико најављивани и очекивани летњи двоброј уместо на дупло више страна са дупло више текстова долази на „свега” 43 стране. Највећи разлог томе је наша стара бољка – недостатак сарадника. Људи знају да износе придике за квалитет текстова и изглед часописа, али се ретко ко прихвата посла и пише текстове.

Шта је поента? GNUzilla 06/07 Јун/Јул је угледала светлост Интернета јутрос око 5:40. Задњи део посла сам одрадио са полусклопљеним очима, изморен и сморен исправљањем погрешно написаних наводника, па сам тако погрешно написао и наводнике у Разговору са поводом. Насловна страна је рађена задња и на њој се налази грешка у куцању за XFCE пропратни текст. А што је најгоре, одличан текст „Pffff…” који је написао Марко Миленовић, а говори о заштитним подешавањима мрежних ресурса на FreeBSD оперативном систему видео сам тек јутрос да га нисам ставио у Радионицу. Умор је учинио своје.

И да не би било како само кукам, ако на седници донесемо одлуку, можда се појави и једно летње изненађење из GNUzille, држите нам палчеве ;)

Како сам се бојао да ће да изгледа овај број, и није тако лош, визуелно и технички, обзиром да сам га радио скоро спавајући :( Што значи, мораћемо озбиљно да порадимо на „линији смрти” за наредне бројеве. Овај посао су до сада радили Иван Чукић и Иван Јелић, овај сам радио ја, а ко ће следећи… видећемо :)

Фузбал a.k.a. brainwashing

Седим ја синоћ за мојом пакленом машином и у неке крупне сате звони телефон.

Јављам се, кад оно мој другар brainkilla — „Де си Урке, шта радиш, је л’ гледаш дерби?”; изненађен кажем „Дерби?”. Помену ми он нека два фузбалска клуба, на шта се ја насмејах. А онда му кажем да мене то не занима, IT ruleZ! Углавном, остатак разговора је ишао у нормалном ИТ смеру.
Други део се наставља јутрос на послу. Прилазим фирми, колега излази из продавнице на улазу и поздравља ме у стилу протеклог дербија, сав очаран помињући синоћњу добру забаву. Гледам га бледо и одпоздрављам незаинтересовано.

Трећи део. Кување кафице, гужва око кухиње, и онда почиње. Две колегинице у трансу коментаришу како је који тим играо, ко је добар даса, ко како игра… Мислиииим!!! Страшно!!! Жене напаљене на фудбал, ништа горе нема.

Чеврти део. Скокнем мало до www.zion.co.yu да видим шта има, кад тамо тема „Брука” која управо говори о синоћњем „спектаклу”.

Сад, знам да се 80% света врти око лопте и фузбалера, да је то унјосан бизнис, чуда и муње, али ја једноставно не осећам трунку узбуђења кад чујем коментаре и питања у вези истог. Просто се најежим кад мен енко пита је л’ знам кад почиње утакмица, ко игра, ко је победио, ко је дао го… Шта више, на таква питања сложим фацу човека који се згадио на постављено питање и кажем да мене те глупости не занимају.

Моја филозофија, виђење фудбалске машинерије: двадесетак мајмуна скачу за лоптом по ливади док двадесетак хиљада још већих мајмуна гледа целу ту представу. Једина разлика је та што овај већи чопор мајмуна мора да плати да би гледала досадну представу, а овај мањи чопор за то што ради узима кинту. Мислим да је економски исплативије, а и социолошки, тај бачени новац корисно уложити у позоришну представу или биоскопску пројекцију. И најгори амерички нискобуџетни филм је занимљивији од фудбалске утакмице. Макар мени.

Сад, можда ће неко променити мишљење о мени због оваквог става, али је по мом скромном мишљењу фидбал једно велико „испирање мозга” у коме група превараната на глупост због жеље за примитивном забавом већине згрће огромну кинту. Чак је и „џепни билијар” занимљивија игра, јер имаш само своје лоптице и не мораш да излазиш из куће и ризикујеш да те разјарена маса прегази у стампеду.

Живели! И да, билијар је оно што ме забавља, голф такође. А и кошарка може да прође, али фудбал и тенис, аргх!

Моја драга је хакер

Срам ме било, стварно! Толико се тога издогађало од последњег записа, а ја ћутим о томе. Али ми не смета :) Довољно ће бити да само поменем поједине стварчице. Елем, купио сам своју прву „УСБ грисину” – USB memory stick Kingston KF021905 USB 2.0 256MB за 2,6k динара у Алки (у другим ИТ фирмама у Крагујевцу се његова цена кретала у време куповине од 2,7k до 2,9k). Друга хронолошка ставка је промена боје косе – боја лешника. А још данас треба и да дотерам косу подкресивањем да бих добио оно што сам планирао. Трећа ствар је верзирање за ИТ текстове. Раније ми је било потребно и по неколико дана да напишем текст, док се сада то време скратило са све тражењем додатних информација (историјске и заборављене чињенице) на мање од једног сата. Настави са читањем Моја драга је хакер