Пакао уживо

Користим пријатно јутро пред почетак још једног пакленог дана да покушам схватити зашто у Србији не постоји ванредно стање због тропских врућина.

Иако проглашење ванредног стања не би допринело снижавању температуре ваздуха, напољу и унутра, свакако би омогућило запосленим лицима да цео дан проведу на пријатниујем месту уместо под директним ударом сунца на терену и у неклиматизованим радним просторијама. Школе сада не раде па за школску децу обавеза не постоји, али зато раде вртићи који нису климатизовани, па су мала деца у обавези да се кувају заједно, јер родитељи морају да раде. Настави са читањем Пакао уживо

Од свих политика вреди само „Политика”

Из политичког живота сам испливао негде, чини ми се, у марту прошле године… или је то било претпрошле… не сећам се. Углавном, много се мање смарам, они истина мање сам и упућен и информисан о аферама и распореду међународних летова којекаквих политичара, ал’ ми није жао, напротив.

Ближе се неки избори, и у припреми су кренули да ме опседају моје „бивше” колеге „саборци” из СПО. Испрва са „сигурним гласовима”, а прошле недеље са гласачким кутијама. Али, доста ми је свега. Нисам се исчланио из странке, али ме заиста више ништа не интересује а да има везе са политичким ликом & делом у Србији, а и шире. На фамозни/фантомски референдум нисам излазио, као ни пунолетни чланови моје породице, а сва је прилика да нећемо изигравати будале ни на предстојећим изборима.

Ја сам се запитао пре „деактивирања” следеће: чему све то, кад су сва предизборна обећања ноторне лажи, кампање се организују зарад убирања „кајмака” и кожних фотеља, а народ к’о народ, ту је само да заокружује бројеве. Свака промена не доноси ништа боље. Телеком је и даље ту, СББ је и даље ту, незапосленост је и даље ту, ситни приватни предузетници познатији као „тлачитељи угњетене масе” су и даље ту, мито и корупција су и даље ту, малверзације и сва остала срања су и даље ту. Говедина, што би рекли БС. А и онако мој глас неће ни најмање утицати на крајњи исход судбине Српског народа, па ћу време које бих потрошио на табанање до гласачке кутије паметно утрошити у опуштање уз квалитетну музику.

Једина политика која ме сада интересује је издавачка кућа Политика Новине и Магазини д.о.о. која издаје „Свет компјутера

Коме плаћамо глобу!

Пре пар месеци влада Србије (и Црне Горе?) донела је некакав закон о плаћању РТВ претплате РТС-у као облик јавног сервиса. Социјалистичка глоба која је једно време била ван снаге, па су је душебрижници поново вратили на снагу. И то ни мање ни више него „само“ 300 динара месечно. Гледали, не гледали РТС, слушали или не њихове радио станице (постоје ли уопште и које су?), плаћамо глобу. Са јавним сервисом „у танзицији“ све је јасно (по слободној процени, заступљеност Централне Србије (и Крагујевца) на РТС-у је реда величине 0,2% док је степен заступљености Београда реда величине 80%). Уосталом, свој глас у то име дао сам на форуму РТС-а (а неко тамо рече, зиповали Србију).

Настави са читањем Коме плаћамо глобу!

Зло без кога се може, али је лакше са њим

Данас сам у једном тренутку био докон на послу па узех да прегледам неку моју приватну архиву од пре… четири године! И налетим, између осталог, на базу е-поште из тог времена, а унутра све и сваша, и међу свим тим мегабајтима текста стоји давно започета идеја о борби против „Зависности од Интернета” (ЗОИ), па ме ганула носталгија. Настави са читањем Зло без кога се може, али је лакше са њим

Фузбал a.k.a. brainwashing

Седим ја синоћ за мојом пакленом машином и у неке крупне сате звони телефон.

Јављам се, кад оно мој другар brainkilla — „Де си Урке, шта радиш, је л’ гледаш дерби?”; изненађен кажем „Дерби?”. Помену ми он нека два фузбалска клуба, на шта се ја насмејах. А онда му кажем да мене то не занима, IT ruleZ! Углавном, остатак разговора је ишао у нормалном ИТ смеру.
Други део се наставља јутрос на послу. Прилазим фирми, колега излази из продавнице на улазу и поздравља ме у стилу протеклог дербија, сав очаран помињући синоћњу добру забаву. Гледам га бледо и одпоздрављам незаинтересовано.

Трећи део. Кување кафице, гужва око кухиње, и онда почиње. Две колегинице у трансу коментаришу како је који тим играо, ко је добар даса, ко како игра… Мислиииим!!! Страшно!!! Жене напаљене на фудбал, ништа горе нема.

Чеврти део. Скокнем мало до www.zion.co.yu да видим шта има, кад тамо тема „Брука” која управо говори о синоћњем „спектаклу”.

Сад, знам да се 80% света врти око лопте и фузбалера, да је то унјосан бизнис, чуда и муње, али ја једноставно не осећам трунку узбуђења кад чујем коментаре и питања у вези истог. Просто се најежим кад мен енко пита је л’ знам кад почиње утакмица, ко игра, ко је победио, ко је дао го… Шта више, на таква питања сложим фацу човека који се згадио на постављено питање и кажем да мене те глупости не занимају.

Моја филозофија, виђење фудбалске машинерије: двадесетак мајмуна скачу за лоптом по ливади док двадесетак хиљада још већих мајмуна гледа целу ту представу. Једина разлика је та што овај већи чопор мајмуна мора да плати да би гледала досадну представу, а овај мањи чопор за то што ради узима кинту. Мислим да је економски исплативије, а и социолошки, тај бачени новац корисно уложити у позоришну представу или биоскопску пројекцију. И најгори амерички нискобуџетни филм је занимљивији од фудбалске утакмице. Макар мени.

Сад, можда ће неко променити мишљење о мени због оваквог става, али је по мом скромном мишљењу фидбал једно велико „испирање мозга” у коме група превараната на глупост због жеље за примитивном забавом већине згрће огромну кинту. Чак је и „џепни билијар” занимљивија игра, јер имаш само своје лоптице и не мораш да излазиш из куће и ризикујеш да те разјарена маса прегази у стампеду.

Живели! И да, билијар је оно што ме забавља, голф такође. А и кошарка може да прође, али фудбал и тенис, аргх!