Пошто видех да постоје додаТци за мултимедијалне програме за Линукс у циљу сабирања музичког укуса на AudioScrobbler-у, регистровао сам се тамо и уштекао ове додатке у XMMS, BMP и Rhythmbox, мада највише пржим по БМП-у :) И умало да заборавим, адреса за мој укус :)
Гангали–мангали
Вечерас сам питао текту Бранку да ли зна како гласи она набрајалица коју ми је покојна баба Станка причала кад сам био дете. Поменуо сам раније у запису „Детињство“ да се не сећам целог садржаја ове набрајалице.
На срећу, за разлику од моје мајке, тетка је се сећа. Набрајалица иде овако:
Гангали-мангали
Га, га, головрана
где си капу изгубила?
Тамо доле у долини
где овчари овце стрижу
и свињари свиње брију.
ја украдох једну длаку
и опредо’ Ниџи капу.
Гангали—мангали.
Уместо овде „Ниџи“, говори се име детета коме се набрајалица прича. А да буде још занимљивије, ову набрајалицу нисам успео да пронађем нигде на Интернету, бар за сада :)
GNUzilla::анкета
На ФСН форуму је дошло дао хаварије са MySQL базом. Узрок овоме је, како сам до сада незванично сазнао, постојање ћириличних записа у бази а који су је оштетили док је администратор сређивао исту. Ево цитата овде неименованог извора (идентитет познат аутору ;)) nista strasno..Emil sredjuje bazu pa je izgleda cirilica sve sjebala u MySQL…bice sredjeno za dan-dva… Због овог дан—два и убијања досадашњих гласова (па све мора од почетка), као и чињенице да можете гласати само ако сте члан форума, поставио сам „гласачку кутију“ на моје огледало ГНУзиле. Анкета је сада на адреси urosevic.net/gnuzilla/anketa па вас молим, ако сте већ гласали на форуму, учините то поново у овој анкети, из горе наведених разлога.
GNUzilla и ГНУзила
GNUzilla или ГНУзила — све једно је; мада, није све једно. Пошто не сматрам да ћирилица није пригодна за популаризацију информационих технологија, услед ситних несугласица у редакцији, синоћ сам покушао да исправим ситуацију предлагањем Ивану Јелићу да због немешања ћириличних и латиничних текстова у часопису за април направимо пробно издање ћириличне верзије ГНУзиле. Наиме, сви текстови ће бити преведени на ћирилицу и издаћемо број на ћирилици идентично латиничном издању.
Али, од идеје до реализације дуг је пут. Наиме, део редакције нема времена и не жели да се бави преводом на ћирилицу, што поштујем. Зато сам преузео на себе ту „обавезу”, т.ј. покушај да остварим сан великог броја људи „ћириличара” уз помоћ других „ћириличара”. Добио сам подршку за такав подухват од Горана Ракића који је спреман да ми помогне на реализацији ћириличне „бранше” ГНУзиле. Али, то није довољно, потребно је још људи да се тај посао изнесе до краја и спроведе у дело. Највећи проблем представља то што се текстови углавном, т.ј. већином пишу латиничним писмом а такве текстове је компликованије транслитеровати у ћирилицу због постојања речи и фраза које треба да остану у изворном — латиничном облику. Ипак, то није и неизводљиво.
Да би ово уопште заживело, поред моје добре воље да тиме координирам и на томе радим, и Горанове да ми помогне у томе, неопходно је извршити испитивање циљне групе корисника којима је ГНУзила намењена — читаоцима. Дакле, треба да постоји макар 200 људи који желе да виде и читају ћирилично издање ГНУзиле. Како се број преузимања првог броја часописа врти око 1800, тражена цифра представља око 10% читалаца, што за такав компликован подухват представља релевантан показатељ постојања тржишта за пласирање крајњег производа.
Ако сте читалац који жели ћирилично издање, молим вас да се о томе изјасните гласањем за ћирилично издање на званичном форуму ГНУзиле. Ако желите да помогнете у реализацији ћириличног издања након потребног броја гласова, једноставно одговорите на овај запис и оставите адресу е-поште као и опис дела посла који би могли да обавите, или ми пошаљите приватну поруку на FSN форуму.
Унапред захвалан на сарадњи,
Александар Урошевић
Прође осми дан
Јуче је био тај неки „дан жена“. То му наводно дође велики празник за жене, дан кад оне треба да буду посебне, вољене, пажене, мажене, обожаване, поштоване… задовољене, више него ма којег другог дана у години. Ма није него!
Реклама за „Права реч за добро српско пиво — Weifert” осликава право стање тог празника: „А шта си ти узео жени за осми март? — Три хиљаде… није имала више!”.
Апсурд је то што 98% жена појма нема зашто се уопште слави тај међународни празник. Ја сам начуо нешто у смилу да се то прославља због тамо неких жена почетком двадесетог века које су нешто радиле или нису урадиле или им је неко нешто урадио, у некој земљи… ма појма немам који је прави разлог томе. Углавном, чак и у тих 98% жена има оних које очекују да их мушкарци тог дана гледају на неки посебан начин. Мали је број оних којима тај дан не представља ништа; сасвим обичан дан као и сваки други. Те „неке друге жене” сматрају да сваки од 365 дана у години треба да им буде посебан. Занимљиво је да и ја мислим исто :)
Оне остале бих замолио да размисле о следећем: Ваш драги је најгора варијанта алкохоличара — насилни алкос. Воли вас, пази и мази само оних десет секунди у току дана када је полутрезан. Иначе је у алкохолисаном стању и ван куће. Када дође, то обично буде у току ноћи, прво што вам пожели је добре батине, да се случајно не промените, а онда избацивање из куће да ноћ проведете шетајући по улици или лежећи на клупи у парку. Ујутру се увучете у кућу тренутак пошто се он одтетура до кафане. Ринтате читавог дана а онда вас увече чека исти сценарио. И, тај муж ће вам тог једног дана купити цветић на улици, или још горе у радњи за продају погребне опреме, онако уз пут док се из кафане буде враћао кући, поклониће вам тај цветић, пољубити у образ и рећи „Срећан ти осми март!”. Тако вам је дао имагинацију срећне и задовољне жене, тог њеног дана, и натерао да на тренутак заборавите шта вас чека следеће вечери. И тако, 364 дана добијате батине и 365-ог дана извињење за сав нанети бол у виду увелог цветића.
Романтично зар не?
Можда сада кажете да је таква ситуација екстремна, али, веровали или не, много је више таквих женско–мушких односа него што можете и да замислите.
Кад ме питају „Шта си купио жени за осми март?”, обично кажем оно што јесте — „Ништа. Поклонићу јој себе!”. Зар то није највреднији поклон који јој могу приуштити? Мислим, шта јој представља златни прстен са дијамантима, који нема шансе да купим јер се то скупо плаћа, који може да изгуби док пере судове? Шта јој представља саксија цвећа које ће да увене на промаји кад заборави да затвори прозор? Шта јој значи ружа која ће да увене после десет дана стајања у вази? Шта јој значи чоколада коју ће да поједе и после себи недељу дана набија на нос како се угојила пола грама због те чоколаде? Шта јој представља парфем који ће да потроши за пар месеци? Све ће то трајати кратко а потом да нестане; остаћу јој само ја. Уосталом, моја девиза је да поклоне женама купују само они који на други начин не могу да их учине срећнима или морају да ваде флеке које су направили неким својим непромишљеним кораком или делом. Не кажем да ја своју супругу увек могу учинити срећном, али бих могао кад бих имао стрпљења и био истрајан :)
Сада ће рећи феминисткиње како могу ја да пазим на прозор и ја да га затварам да цвеће не би увело, како могу да мењам воду у вази да би мој поклон дуже трајао, како могу да оперем судове уместо ње да би њене руке остале нежне и глатке, да можемо поделити чоколаду па да се гојимо обоје, да јој купим и други парфем па ће трајати дуже. Али не, у свим тим ситуацијама ће бити ускраћена за моју пажњу и присуство поред ње.
Лепше је да купим флашу вина уз коју ћемо провести још једно дивно вече… само… да није деце… :(