Zapisi

Bioskop i ja

Bioskop — mesto na kome se na velikom filmskom platnu prikazuju filmovi, dok veliki broj ljudi raspoređenih na sedištima u parterima i ložama ta ostvarenja sedme umetnosti gleda i reaguje.

Svoju prvu posetu bioskopu dugujem roditeljima. Pre osnovne škole su me vodili da gledamo neki film sa Ljubom Moljcem. Iskreno, bio sam previše mali, možda 4 ili 5 godina, da bih se uopšte sećao koji je film bio i o čemu se radilo.

Da li u prvom ili drugom razredu sa školom sam išao da gledam film Tajna starog tavana i bio fasciniran „naučnom fantastikom“.

Mali filmofil

Od trećeg razreda sam počeo samostalno da posećujem bioskopske predstave, i to u trećem i četvrtom osnovne sa drugovima Nešom. Prvi film koji smo odgledali skupa u bioskopu „Šumadija“ je Moj sused je vampir (Fright Night, 1985). Oduševljenje, razmena utisaka danima nakon toga. Klinci samostalno u bioskopu, pa još gledaju horor!

Sledeće što smo odgledali, ubrzo potom, su Gremlini (Gremlins, 1984). E to je bilo pravo uživanje.

Pauzu sa posetama bioskopima napravio sam od četvrtog osnovne. Čini mi se (nisam siguran, ali se sećam neke zelene boje i nekih eksperimenata) da je film bio Reanimator (Re-Animatorm, 1985) u bioskopu „Pionir“.

Društvo klinaca, nas 5-6, seli smo u poslednji red prilično praznog bioskopa, a onda kad su se završile reklame i krenuo film počeli smo glasno da komentarišemo, smejemo se, preskačemo sedišta, gađamo se semenkama, pa je došao čika kinoperater, odveo nas džumlaja u projekcionu sobu, uzeo nam podatke i rekao da će nas prijaviti policiji ako još jednom dođemo u bioskop.
Toliko o taktičnosti sa decom i zastraživanju narodnom milicijom

Svoj čovek

Kad smo se Daca i ja upoznali, postali smo redovni u „Šumadiji“, odgledali smo projekciju svakog novog filma (slobodni, bez dece i obaveza, lepo beše). A onda je došao 23. mart 1999, (čini mi se) repriza premijere filma Nož (kritika Dinka Tucakovića u nedeljniku „Vreme“ br. 439 od 20. marta 1999). Sala je bila prepuna, tokom filma niko se nije šetao ispred platna, niko nije kašljao, hrkao, šuškao. Projekcija je ispraćena sa oduševljenjem publike. Sećam se da sam pri izlasku iz sale video pod bioskopa beo od ljuski semenki. Ali bukvalno, svaki red bio je prekriven otpadom.

Zašto je (su?) bioskop(i) prazni?

Na žalost, to je poslednji put da sam bio u bioskopu. Kragujevac trenutno nema kvalitetnu salu za projekcije, od tri bioskopa koji su radili u vreme kad sam kao klinac išao u njih, sada funkcioniše samo „Šumadija“ (koja zapravo i nije bioskop već gradska dvorana — kongresna sala). Da li će se nešto promeniti po tom pitanju?

Onda se pitamo zašto bioskopi loše posluju? Da li je od blede i drhtave slike, pocepanog i talasastog platna, krčavog i isprekidanog zvuka, neudobnih, pocepanih i tesnih sedišta, hladnih sala i loše ventilacije bolje izdvojiti koju stotinu dinara za iznajmljivanje filma na DVD-u i gledanja u „kućnom bioskopu“ uz sve čari kreveta ili fotelje, toplog doma, dobre slike i kvalitetnog okružujućeg zvuka? Da ne izostavim, i manjka likova kojima štrči glava baš ispred vas, koji non-stop nešto čavrljaju, češkaju se, mrdaju, žvaću, kikoću se, komentarišu, prde i smrde. Da su klinci, kao mi krajem osamdesetih, pa da čovek razume; ali matori konji?!

Meni ipak kućna varijanta zvuči kao bolji izbor od ova dva.