Zar je sad…

Zar je sad teško da kažeš nešto što kriješ pod ključem,
Nešto da daš što nikad ranije nikome pružila nisi.
Zar je sad problem da pođeš putem koji se krio do juče,
Putem što vodi u crnu rupu duboko do dnao okeana.

Zar je sad toliko mučno to što kažem da želim,
To da stanemo na kraju puta koji stoji pred nama.
Zar je sad tužno priznati da ovaj trenutak tako boli,
Da ovaj trenutak reže sve što nije ni jedan pre njega..

Zar je sad moguće stati kad san raste u javu,
Kad nada preti da postane prava bujica plača.
Zar je sad istina sve, sve ono što znaš i ti,
Sve ono što mogu i ja zamisliti pri pomisli na tebe.

Zar je sad krajnje vreme da okončamo ovaj rat,
Da spustimo I ispod tačke i tačku na kraju reda.
Zar je sad nešto smešno, sad kada okrenemo leđa,
Sad kada krećemo negde gde nikad ranije kročili nismo.

Zar je to smešno kad znamo koliko boli,
Kad neko odlazi daleko i ne osvrće se za sobom.
Zar je sad moguće i to što možemo sa malo truda,
Da stavimo par reči na papir i spojimo prošlost i mit.

Zar je sad stvarno kraj ili se čini da jeste,
Ili postaje crno i mračno,
I nigde više ne može poći niko od nas dvoje.

23. jul 1997.
Požega


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

Veb dnevnik Aleksandra Uroševića