Једино моје

Тужна је судбина ова,
није као и друге,
слика из пустих снова,
и дана препуних туге.

Њу сам заволео јуче,
пре само пола дана,
мисли о њој ме муче,
како је она сама.

Траже је многи људи,
она је посебног соја,
њено Сунце нек суди,
и сада, једина моја.

Како сад пролазе дани,
сваки је дуг без тебе,
зашто смо тако сами,
и ја без моје бебе.

Кад буде свануло јутро,
и птице стале да поје,
рећићу Сунцу да сија,
да видим једино моје.

И тако проћиће дани,
свануће нова јутра,
остаће трагови сами,
да слуте боље сутра.

13. јул 1997.
Пожега

Једно мишљење на „Једино моје“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *