Како

Па добро где си ти сада да видиш,
Како облачићи у кафи бестидно стоје,
Како бацају маглу на зидове шоље,
Како нестрпљиво чекају да те виде?

Када ће стићи тај трен среће у крају,
Како да схватим да није далеко све то,
Како неко ко чека у тами да схвати,
Како да видим светлост кад Сунце зађе?

Јеси ли се питала некад у чуду на тргу,
Како Сунце види у пољу парове на трави,
Како Месец живи усамљен у свемиру,
Како Земља може трпети да је пљују?

Знаш ли како изгледа срећа после туге,
Како прија кад знаш да неко те воли,
Како звучи кад чујеш да неко те жели,
Како изгледа кад неко покаже срце?

Осећаш ли како мисим на тебе и сада,
Како чезнем да видим те твоје очи,
Како желим да стегнем те твоје руке,
Како чекам да љубим то твоје лице?

Можеш ли и замислити зашто те волим,
Како могу издржати да чекам тек тако,
Како да схватим да си ми то већ рекла,
Како да останем сам док се не вратиш?

Па добро зашто си ти хтела да буде тако,
Зашто да чекам кад могу и другу да имам,
Зашто да гледам тебе кад могу видети даље,
Зашто да ћутим кад могу рећи још коју реч?

И зашто север није на југу и дан у ноћи,
Како Сунце да заборави Земљу коју воли,
Како да заборавим и ја тебе коју волим,
Како то све после толико времена да буде?

27. јун 1997.
Пожега

1 мишљењa на „Како“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *