Замисли да те одведу негде у земље далеке,
Да турска робиња будеш и слушаш осуде преке.
Да ти у очи кажу — крива си, опроштај тражи,
мисли на њега и плачи, сети се, макар и лажи.
Нек види кајање твоје, макар и лажно било,
видећеш да се не смеје већ му се срце свило.
Замисли да те заробе и откуп од мене траже,
земље и гомиле блага, зарад шарене лаже.
Да мораш ми сама рећи цену за коју те дају,
или ће бацити с хриди једину жељу моју.
А ја морам да платим за ону која ме неће,
некада врати се мало да отме зрно среће.
Замисли мене са њима, на врату ми оштрица мача,
доводе тебе да свршиш посао бездушног кољача.
Да руку на држак ставиш, подигнеш брид изнад главе,
замахнеш у трену, склопиш ми очи плаве.
И одеш своме владару, бледа подругљива лица,
смрт моју да правдаш са — била је туђа кривица.
Замисли да усред ноћи на трен пред табор изађеш,
спустиш поглед ка земљи и безглави леш да нађеш.
Глава лежи крај ногу а уста без тебе сува,
и очи препуне суза јер још те други чува.
И уста тада од себе да сама зборити крену
— желим овде крај себе, тебе, последњу жену.
Замисли да Земља стане и Сунце престане сјати,
да Месец оде далеко и живот да ми се врати.
Да могу опет да бирам, да ли да узмем другу,
исто бих тражио тебе, жену што носи тугу.
И рек’о бих Богу смело — Боже, опрости за грехе,
остави ми само њу, пружи ми кап утехе.
Замисли да Бог ми каже — лаже те од првог трена,
остави је и другој иди, клета је љубав њена.
А речи те чујеш и ти, схваташ грешку живота,
тражиш да опроштај примим, није то срамота.
А знам да рећићеш тада — опрости једина туго,
није грешка твоја ни моја, нисмо једно за друго.
28. јул 1997.
Пожега