Jedino moje

Tužna je sudbina ova,
nije kao i druge,
slika iz pustih snova,
i dana prepunih tuge.

Nju sam zavoleo juče,
pre samo pola dana,
misli o njoj me muče,
kako je ona sama.

Traže je mnogi ljudi,
ona je posebnog soja,
njeno Sunce nek sudi,
i sada, jedina moja.

Kako sad prolaze dani,
svaki je dug bez tebe,
zašto smo tako sami,
i ja bez moje bebe.

Kad bude svanulo jutro,
i ptice stale da poje,
rećiću Suncu da sija,
da vidim jedino moje.

I tako proćiće dani,
svanuće nova jutra,
ostaće tragovi sami,
da slute bolje sutra.

13. jul 1997.
Požega