Face sa poternice
Upravo „prelistavam” e-knjigu „Digital Photography Hacks” i dobro se nasmejem uvodu u 21-vi savet, koji glasi ovako:
Quote:Zašto se dešava da kad god morate da se fotografišete za ličnu kartu, na fotografiji morate da ličite na kriminalca ili teroristu? Ponekad jednostavno nemate izbora, kao što je slučaj sa vozačkom dozvolom (ili fotografisanjem za okružni zatvor). Ali kada dođe vreme fotografisanja za pasoš, možete da upotrebite sopstvene fotografije, što vam i preporučujem.
Nasmejalo me ovo „na fotografiji morate da ličite na kriminalca ili teroristo”. Znam bar desetak ljudi koji na fotkama u ličnoj karti izgledaju upravo tako, kao da su fotografije ukradene sa poternice. Da zlo bude veće, ni moja u novoj ličnoj karti nije mnogo bolja. Dobro, nekima te fotografije izgledaju i kao da su skinute sa umrlice, pa u zajebanciji kažemo „mrtvi se lepši saranjuju”.
Pa sad malo razmišljam, kad god sam trebao da se slikam za neki dokument, radio sam to na brzinu, u žurbi, i koliko god se trudio da ispadnem kao u prirodi, uvek te fotografije ispadnu najodvratnije. Što bre ti fotografi ne našteluju te njihove skalamerije, kad već toliko košta (recimo, mene je fotografisanje za ličnu kartu u januaru ove godine koštalo 300 dinara), i naprave ljude da liče bar na ono na šta liče u prirodi? Sve nešto bledo, isprano, vuče na zeleno ili crveno, zrnasto ili zamućeno, kao da se trude da ta fotografija za dokument ispadne što gore.
Jedva čekam da se promene ove lične karte, ili ću biti primoran da „izgubim” ovu staru novu da bih izvadio novu sa auto portretom.
Ajd odoh da čitam dalje ovu knjigu 
