Категорија: Живот

Среда, 24. март 1999. године, цело пре подне на послу су причали како данас почиње бомбардовање. Зајебанција на ту тему као поспрдну чињеницу „ко сме бре нас да бомбардује“ прожимала је први нерадни дан на послу. Радници нису отишли на терен, неки су отишли кућама, углавном, спремали смо се за вече када ће све почети (а можда и неће!). Како сам био најмлађи запослени са најмање радног стажа, „нормално“ је било да први дежурам. Код куће су ми остале супруга Даца у шестом месецу трудноће и мајка, али ми је (срећом) фирма близу зграде.

Пред крај рада сам отишао до куће да ручам и спремим се за ноћно дежурство. Тако је и било. Око 16 сати сам се вратио у фирму и са чуварем Жељком „чувао“ фирму „да је неко не однесе“ :)

Не сећам се кад се огласила прва „Шизела“, популарно називана сирена за оглашавање почетка ваздушне опасности. Могуће да је било око 19:30, али нисам баш сигуран у то. Позвао сам кући и рекао да одмах сиђу доле у склониште зато што је почела ваздушна опасност, на шта су ми моје жене рекле да гледају серију и да им не пада на памет нигде да иду јер то није тачно. АЛООО!, па зашто ја дежурам овде ако то није тачно. Отишао сам до куће и буквално их истерао напоље.

Прошао је неки минут од 20 сати, Даца и мајка су у обданишту ишле кроз шумицу ка склоништу, Жељко и ја смо кренули из управе ка путу и тек што смо сишли низ степенице одјекнула је јака детонација. Стакла на управној згради су се затресла и настала је тишина. Замукао је жубор људи у оближњем обданишту око склоништа, а Жељко и ја смо брзо потрчали даље од управе. Укључили смо радио да чујемо шта су гађали. Био је то ваљда напад на касарну у великом парку. Нас двојица смо сишли у обданиште да поделимо „страх“ са осталима.

Највећа фора је била та што су мушкарци били испред склоништа, окупљени у круг, и из руке у руку је кружила прво једна а потом друга флаша „шљиве“, веома брзо се празнивши до дна.

Касније сам са мојима отишао прво у село Кнић на неколико дана, па онда у Дацино село Горња Сабанта, такође на неколико дана, да би се после тога Даца и ја вратили назад у стан и остали до краја „рата“, а мајка је остала у Книћу са њеном фамилијом.
Прво чега се сетим кад неко помене то бомбардовање и „агресорске НАТО авионе“ је добро зезање, пријатељство и дружење међу свим људима као никада раније. Сви су се слагали, све је било супер. Жртве које су страдале у том периоду, страдале су због оних који нису слушали упозорења „агресора“. Људи су „џарали врагу у очи“ певајући по мостовима. Жао ми је што тада нисам користио Интернет, па да будем парче те велике зајебанције, али сам куповао Свет Компјутера и комп носио са собом у село :)

Још једна ствар које се сетим кад чујем о том времену – у Книћу испред продавнице смо мој покојни теча Бранко и ја пар вечери глуварили уз пиво из зидарске флајке и како смо „на брду“, у Бусарцима са рођацима левчили „шљиву“ и гледали небо ка Краљеву и Поникве (је л’ се тако беше зове онај аеродром тамо?), коментаришући због чега се све ово дешава и шта је требало урадити да до тога не дође. Знате оно, после рата сви преживели су генерали ,и сви знамо за С300, браћу Русе који ће да нас бране, НАТО агресоре и слична срања.

Једне недеље, кад целога дана није било „Шизеле“, Даца и ја смо се венчали у измештеној општинској венчаоници, а после тога и у Цркви.

Кад неко каже како не жели да се сећа тог времена „рата“, кога по мени и није било јер су за рат потребне две зараћене стране које се боре (зар не?) и како је све било ружно и одвратно, ја само кажем да је у последњих петнаест година тај период у мом животу био највеселији и најпозитивнији, јер су људи око мене били испуњени позитивном енергијом, поносом, пркосом, и сви су били на истој страни. Нисмо се делили и пљували једни другима иза леђа. Дисали смо једним плућима.

Али, после седамдесетак дана од почетка, све се то завршило и вратило „у нормалу“. Почела су стара добра препуцавања, прогањања, убијања… сивило. Последња „Смирела“ је убила све оно позитивно :(