Zamisli

Zamisli da te odvedu negde u zemlje daleke,
Da turska robinja budeš i slušaš osude preke.
Da ti u oči kažu — kriva si, oproštaj traži,
misli na njega i plači, seti se, makar i laži.
Nek vidi kajanje tvoje, makar i lažno bilo,
videćeš da se ne smeje već mu se srce svilo.

Zamisli da te zarobe i otkup od mene traže,
zemlje i gomile blaga, zarad šarene laže.
Da moraš mi sama reći cenu za koju te daju,
ili će baciti s hridi jedinu želju moju.
A ja moram da platim za onu koja me neće,
nekada vrati se malo da otme zrno sreće.

Zamisli mene sa njima, na vratu mi oštrica mača,
dovode tebe da svršiš posao bezdušnog koljača.
Da ruku na držak staviš, podigneš brid iznad glave,
zamahneš u trenu, sklopiš mi oči plave.
I odeš svome vladaru, bleda podrugljiva lica,
smrt moju da pravdaš sa — bila je tuđa krivica.

Zamisli da usred noći na tren pred tabor izađeš,
spustiš pogled ka zemlji i bezglavi leš da nađeš.
Glava leži kraj nogu a usta bez tebe suva,
i oči prepune suza jer još te drugi čuva.
I usta tada od sebe da sama zboriti krenu
— želim ovde kraj sebe, tebe, poslednju ženu.

Zamisli da Zemlja stane i Sunce prestane sjati,
da Mesec ode daleko i život da mi se vrati.
Da mogu opet da biram, da li da uzmem drugu,
isto bih tražio tebe, ženu što nosi tugu.
I rek’o bih Bogu smelo — Bože, oprosti za grehe,
ostavi mi samo nju, pruži mi kap utehe.

Zamisli da Bog mi kaže — laže te od prvog trena,
ostavi je i drugoj idi, kleta je ljubav njena.
A reči te čuješ i ti, shvataš grešku života,
tražiš da oproštaj primim, nije to sramota.
A znam da rećićeš tada — oprosti jedina tugo,
nije greška tvoja ni moja, nismo jedno za drugo.

28. jul 1997.
Požega

2 responses to Zamisli

Leave a Reply