Kako do nove LK u Kragujevcu: Prvi dan

Moj drugar koji se na netu pojavljuje pod pseudonijumom Hattala, okuražio se da izvadi novu ličnu kartu sa čipom, ovde u Kragujevcu. Onomad je krenuo u avanturu, i dogodovštine širokogrudo deli sa čitaocima Zapisa.

„Lična karta. Pasoš. Buuu buuuu!“

E, ovako se u Srbiji, zemlji dembeliji, mogu plašiti punoletna lica, sve tamo negde do pred-penzionerskog doba. U nekim situacijama i duže, zavisi od roka važenja istih.

Elem, ovo momče mlađano, sa isteklom ličnom kartom još prošle godine, rešilo da postane uzoran (jel’te) građanin i da konačno izvadi ganc novu super modernu ličnu kartu sa sve elektronikom u njoj, a onako pride, kad već tanjim đonove, izvadim t.j. zamenim i pasoš (važeći, dabome). Radostan k’o prase pred špricanje, isplaniram sve u detalje, sa ciljem da proces gubitka nervnih vlakana prođe što je moguće bezbolnije.

Kao svaki ozbiljan, informatički polupismen, građanin pokorni, ja ti lepo sednem za „PC“ da ga udostojim nekih poštenih radnji, posle XYZ dana svlačenja tona „materijala“ koji biva obrisan posle nekoliko dana… al’ greota da plaćam net a on stoji neiskorišćen, i odem lepo na sajt MUP-a da poberem sve te divne podatke koji će mi olakšati hod po vrelom ugljevlju…

Sajt ko sajt, ima tu podataka (i onih korisnih), sve šareno i veselo. Pod dokumenta građana/lična karta otvara mi se brand new world… sve sažvakano, čak za posetioce sa jeftinijim Internetom ima i primerak popunjene uplatnice – samo učukaš grad i pljas – izbaci ti sve što treba da činiš. Šta ti je tehnologija, mislim se, a nekad si mor’o na one oglasne table u SUP-u da oštriš vid, pa da prepišeš, pa da uplatiš… ma mučenje živo.
Još ako nisi im’o olovku pa pitaš onog sapatnika do tebe: „Je l’ može čas?“…
Ovo prava kulturica. Ima nade za nas, mislim se, brzo ćemo mi u EU ako ovako nastavimo.

Nakačim se na Intesin ibanking, čas isprebacujem kintu, odštampam izvode i naherim kapu na stranu. 1:0 za mene, nisam futingovao do banke i nisam morao da vidim lice ni jednoj šalteruši. Relax.

Za papir da sam Srbin i da sam se nekada rodio, ne budem lenj pa svratim lično do gradske kuće. Paj sad: prvo ti daju po dve uplatnice i neka dva papira A4 koje moraš da popuniš istovetnim podacima i da uplatnice provučeš kroz šubert u poštici na ulazu u SG da bi kinta razmenila vlasnika i otišla za platu činovniku koji je pored zalepljenog znaka zabrane pušenja, veličine bar srednje pizze, iscurio 3 komada samo dok sam ja čekao… 700 RSD za 2 papira koja odštampa za 1 minut!!!
Od danas izričito podržavam zabranu nošenja krupnog oružja, jerbo posle ‘vake odiseje, normalnom čoeku svašta pada na pamet. Sve, samo ne nešto pametno.

Ali OK. Drži me misao da sam sve stavio na gomilu i da mirno čekam dan D. Upozoravali su me drugari kroz šalu na famozni član FTJP (fali ti jedan papir, za one neinformisane), ali sam se pobednički osmehivao znajući da ću ovoga puta uživati u izrazu lica šalteruše kada konstatuje da imam SVE potrebne dokumente…

E sad, ako mislite da je za ovaj proces dovoljno da ustanete u 04:00 ha tog veličanstvenog dana, da stanete u red u 05:15 (rad sa strankama je inače od 08:00 ha), i to kao treći po redu mučenik koji je tog dana ustao pre petlova / nije otišao na radni zadatak ili predavanja, da ponesete ajpod da nekako ubijete vreme, žvake da vam ne zapekne čeljust od toliko sati ćutanja, pa posle onoj teti iza šuberta ne možete da objasnite pola sata što ste uopšte i došli, da mislite da imate sve potrebne papire i da FTJP može da odjebe od tebe, da ti je za taj dan (po BLIC onlajn izdanju) horoskop i bioritam u sinergiji u kakvoj nije bio još od kako si zamalo potrefio sedmicu na lotou… e, ZAJEBO SI SE.
Sva lepota urnebesnog cirkusa zvanog Država Srbija und njeni propisi prikazaće ti se kao najlepša sirena na peščanom žalu, obavijena morskom penom dok iz daljine dopire zavodljiva muzika nevidljivih struna… t.j. ući ćeš kao normalan a izaći ćeš kao pijani mornar, teturajući se od navale adrenalina i pokušaja da sprečiš sebe da završiš u nekoj od institucija pri Zavodu za izvršenje zatvorskih sankcija…

Sve ovo počinje, tradicionalnim, domaćinskim takoreći, otključavanjem vrata, ispred kojih smo nas XYZ smrdeli od sabajle, i nemim pozivom uniformisanog lica koji nas mašući glavom u stranu poziva, ljubazno, da uđemo.

Veselo i živahno, poput cigančeta sa kanticom eurokrema, sjurih se stepenicama koje vode u preuređeni (nekadašnji) buffet gde se jelo i pilo u sred SUP-a (hah, čik EU da se pohvali sličnim umotvorinama), i kao latica nošena povetarcem uleteh u šop za lične karte… eee.
Prvog čiku kojeg sam spazio, ljubazno pitah: „Izvinte, je l’ ovde može da se preda objedinjeno za ličnu i pasoš….“, al’ čika neki nadžak, ne udostoji me ni pogleda, prođe pored mene ko pored smrdljivog sira (ne onog skupog iz Maksija), i zaglavi na vrata. U sebi mu tiho pomenuh par članova najuže familije, pa odlepršah do mlađane osobe suprotnog pola, i još ne zinuh kad mi ljubazno reče: „Šta je? Sačekaj napolju, radimo od 08 ha, a i dok mi se digne sistem…“. Rekoh, u sebi, šapatom: „I meni se diže… samo nešto drugo.“. Misleh na sistolni, živin stub, pritisak…

Samo što stigoh do ragastova od vrata, isti glas me zovnu: „Ajde, ko je na redu!“.
E sad, tu sam imao hamletovsku dilemu: da li da roknem svojom glavom o ragastov ili da prvo šiknem njenu pa svoju. U ovoj drugoj varijanti ostao bih bez lične karte toga dana, al’ bi dobiJo bukagije i verovatno ličnu preko reda, nije lepo da policajci krše zakon i utamniče me bez važeće lične.
Ipak, razumno „ja“ je prevladalo, pa se okrenuh na peti i vratih do astala u dnu bifea. Sedoh, pobednički povadih papire po astalu i pitah verovatno najgluplje pitanje koje sam mogao da smislim i izustim: „je l’ mogu ovde da predam objedinjeno za ličnu i pasoš, k’o što piše na vašem sajtu?“

Revnosna službenica preko puta me pogleda zapanjeno, spuštajući papire koje je tog trenutka držala, dok sam ja pokušao da odgonetnem mimiku službenice koja me dopala. Dvoumio sam se oko toga u čemu je u toj milisekundi razmišljala. Bezizražajno lice je govorilo da ona o toj opciji nije obaveštena i da bilo kakva procedura van one koju mehanički ponavlja svaki dan, u njoj izaziva boles’, gnev i gnušanje prema još jednom „bolje od nje obaveštenom licu“, ili je pak u sebi pokušala da mi odgonetne porodično stablo do bar trećeg kolena kako bi mi ga pomenula u nekim neprimerenim za ovaj blog radnjama… i opštenjima.

Ipak, godinama šalterovanja, razvila je (kao i cela njena podvrsta nekada normalnog čoveka), posebni odbrambeni mehanizam u vidu zaboravljanja persiranja, drskog i neprijateljskog stava da to tako ne ide i da družba je družba al’ služba je služba, pa je tako pripremljena mogla da satre neprijatelja ispred sebe ma koliko on bio u pravu… a i bolje obavešten od nje.

Posle par sekundi, šalteruša mi zadaje prvo desni aperkat pa kosmički kroše od koga padam u nokdaun: „Aaa, pa neeemožeee, vodiš se na Beograd, tamo moraš da ideš da vadiš kartu…“
„Ali ja hoću da izvadim novu, sa čipom i sa prebivalištem u KG-u, a na sajtu piše ako vadim sa čipom da ne moram da se prethodno odjavljujem…“
„To tako ne može, kakav sajt, o čemu ti pričaš? Idi u sobu broj 8 da se odjaviš/prijaviš pa kad to završiš, dođi.“
„Kako to da se odjavim/prijavim kad piše na sajtu…“
„Sleeedeeećiii.”

Crven k’o pionirsko maramče, izletim uz stepenice pa u sobu 8. Nema nikoga, ‘fala Bogu.
„Dobro jutro, šalju me odozdo. Kažu, moram nešto da se prijavim/odjavim, oću novu ličnu a menjam prebivalište…“
„Popunite dva obrasca, uplatite ove dve uplatnice i sa vlasnikom nekretnine dođite… I nek ponese neki papir gde se vidi adresa i njegovo ime i prezime ako nemate vlasnički list, da ne vadite nov…”

Pravac knjižara, pazarim te obrasce, popunim uplatice, čekam u redu u pošti, platim i turim nove papire u staru fasciklu, za sutra kad dođem sa matorim.
Već je skoro 09 ha, odem na trening i „pojedem“ ono gvožđe. Najbolji trening ikada, trebao bih češće ja po ovim šalterima ovako…

(fotografija preuzeta sa bloga B92)