Како до нове ЛК у Крагујевцу: Први дан

Мој другар који се на нету појављује под псеудонијумом Hattala, окуражио се да извади нову личну карту са чипом, овде у Крагујевцу. Ономад је кренуо у авантуру, и догодовштине широкогрудо дели са читаоцима Записа.

„Лична карта. Пасош. Бууу буууу!“

Е, овако се у Србији, земљи дембелији, могу плашити пунолетна лица, све тамо негде до пред-пензионерског доба. У неким ситуацијама и дуже, зависи од рока важења истих.

Елем, ово момче млађано, са истеклом личном картом још прошле године, решило да постане узоран (јел’те) грађанин и да коначно извади ганц нову супер модерну личну карту са све електроником у њој, а онако приде, кад већ тањим ђонове, извадим т.ј. заменим и пасош (важећи, дабоме). Радостан к’о прасе пред шприцање, испланирам све у детаље, са циљем да процес губитка нервних влакана прође што је могуће безболније.

Као сваки озбиљан, информатички полуписмен, грађанин покорни, ја ти лепо седнем за „ПЦ“ да га удостојим неких поштених радњи, после XYZ дана свлачења тона „материјала“ који бива обрисан после неколико дана… ал’ греота да плаћам нет а он стоји неискоришћен, и одем лепо на сајт МУП-а да поберем све те дивне податке који ће ми олакшати ход по врелом угљевљу…

Сајт ко сајт, има ту података (и оних корисних), све шарено и весело. Под документа грађана/лична карта отвара ми се brand new world… све сажвакано, чак за посетиоце са јефтинијим Интернетом има и примерак попуњене уплатнице – само учукаш град и пљас – избаци ти све што треба да чиниш. Шта ти је технологија, мислим се, а некад си мор’о на оне огласне табле у СУП-у да оштриш вид, па да препишеш, па да уплатиш… ма мучење живо.
Још ако ниси им’о оловку па питаш оног сапатника до тебе: „Је л’ може час?“…
Ово права културица. Има наде за нас, мислим се, брзо ћемо ми у ЕУ ако овако наставимо.

Накачим се на Интесин ибанкинг, час испребацујем кинту, одштампам изводе и нахерим капу на страну. 1:0 за мене, нисам футинговао до банке и нисам морао да видим лице ни једној шалтеруши. Relax.

За папир да сам Србин и да сам се некада родио, не будем лењ па свратим лично до градске куће. Пај сад: прво ти дају по две уплатнице и нека два папира А4 које мораш да попуниш истоветним подацима и да уплатнице провучеш кроз шуберт у поштици на улазу у СГ да би кинта разменила власника и отишла за плату чиновнику који је поред залепљеног знака забране пушења, величине бар средње пиззе, исцурио 3 комада само док сам ја чекао… 700 РСД за 2 папира која одштампа за 1 минут!!!
Од данас изричито подржавам забрану ношења крупног оружја, јербо после ‘ваке одисеје, нормалном чоеку свашта пада на памет. Све, само не нешто паметно.

Али ОК. Држи ме мисао да сам све ставио на гомилу и да мирно чекам дан Д. Упозоравали су ме другари кроз шалу на фамозни члан ФТЈП (фали ти један папир, за оне неинформисане), али сам се победнички осмехивао знајући да ћу овога пута уживати у изразу лица шалтеруше када констатује да имам СВЕ потребне документе…

Е сад, ако мислите да је за овај процес довољно да устанете у 04:00 ха тог величанственог дана, да станете у ред у 05:15 (рад са странкама је иначе од 08:00 ха), и то као трећи по реду мученик који је тог дана устао пре петлова / није отишао на радни задатак или предавања, да понесете ајпод да некако убијете време, жваке да вам не запекне чељуст од толико сати ћутања, па после оној тети иза шуберта не можете да објасните пола сата што сте уопште и дошли, да мислите да имате све потребне папире и да ФТЈП може да одјебе од тебе, да ти је за тај дан (по БЛИЦ онлајн издању) хороскоп и биоритам у синергији у каквој није био још од како си замало потрефио седмицу на лотоу… е, ЗАЈЕБО СИ СЕ.
Сва лепота урнебесног циркуса званог Држава Србија und њени прописи приказаће ти се као најлепша сирена на пешчаном жалу, обавијена морском пеном док из даљине допире заводљива музика невидљивих струна… т.ј. ући ћеш као нормалан а изаћи ћеш као пијани морнар, тетурајући се од навале адреналина и покушаја да спречиш себе да завршиш у некој од институција при Заводу за извршење затворских санкција…

Све ово почиње, традиционалним, домаћинским такорећи, откључавањем врата, испред којих смо нас XYZ смрдели од сабајле, и немим позивом униформисаног лица који нас машући главом у страну позива, љубазно, да уђемо.

Весело и живахно, попут циганчета са кантицом еурокрема, сјурих се степеницама које воде у преуређени (некадашњи) buffet где се јело и пило у сред СУП-а (хах, чик ЕУ да се похвали сличним умотворинама), и као латица ношена поветарцем улетех у шоп за личне карте… еее.
Првог чику којег сам спазио, љубазно питах: „Извинте, је л’ овде може да се преда обједињено за личну и пасош….“, ал’ чика неки наџак, не удостоји ме ни погледа, прође поред мене ко поред смрдљивог сира (не оног скупог из Максија), и заглави на врата. У себи му тихо поменух пар чланова најуже фамилије, па одлепршах до млађане особе супротног пола, и још не зинух кад ми љубазно рече: „Шта је? Сачекај напољу, радимо од 08 ха, а и док ми се дигне систем…“. Рекох, у себи, шапатом: „И мени се диже… само нешто друго.“. Мислех на систолни, живин стуб, притисак…

Само што стигох до рагастова од врата, исти глас ме зовну: „Ајде, ко је на реду!“.
Е сад, ту сам имао хамлетовску дилему: да ли да рокнем својом главом о рагастов или да прво шикнем њену па своју. У овој другој варијанти остао бих без личне карте тога дана, ал’ би добиЈо букагије и вероватно личну преко реда, није лепо да полицајци крше закон и утамниче ме без важеће личне.
Ипак, разумно „ја“ је превладало, па се окренух на пети и вратих до астала у дну бифеа. Седох, победнички повадих папире по асталу и питах вероватно најглупље питање које сам могао да смислим и изустим: „је л’ могу овде да предам обједињено за личну и пасош, к’о што пише на вашем сајту?“

Ревносна службеница преко пута ме погледа запањено, спуштајући папире које је тог тренутка држала, док сам ја покушао да одгонетнем мимику службенице која ме допала. Двоумио сам се око тога у чему је у тој милисекунди размишљала. Безизражајно лице је говорило да она о тој опцији није обавештена и да било каква процедура ван оне коју механички понавља сваки дан, у њој изазива болес’, гнев и гнушање према још једном „боље од ње обавештеном лицу“, или је пак у себи покушала да ми одгонетне породично стабло до бар трећег колена како би ми га поменула у неким непримереним за овај блог радњама… и општењима.

Ипак, годинама шалтеровања, развила је (као и цела њена подврста некада нормалног човека), посебни одбрамбени механизам у виду заборављања персирања, дрског и непријатељског става да то тако не иде и да дружба је дружба ал’ служба је служба, па је тако припремљена могла да сатре непријатеља испред себе ма колико он био у праву… а и боље обавештен од ње.

После пар секунди, шалтеруша ми задаје прво десни аперкат па космички кроше од кога падам у нокдаун: „Ааа, па неееможеее, водиш се на Београд, тамо мораш да идеш да вадиш карту…“
„Али ја хоћу да извадим нову, са чипом и са пребивалиштем у КГ-у, а на сајту пише ако вадим са чипом да не морам да се претходно одјављујем…“
„То тако не може, какав сајт, о чему ти причаш? Иди у собу број 8 да се одјавиш/пријавиш па кад то завршиш, дођи.“
„Како то да се одјавим/пријавим кад пише на сајту…“
„Слееедееећиии.”

Црвен к’о пионирско марамче, излетим уз степенице па у собу 8. Нема никога, ‘фала Богу.
„Добро јутро, шаљу ме одоздо. Кажу, морам нешто да се пријавим/одјавим, оћу нову личну а мењам пребивалиште…“
„Попуните два обрасца, уплатите ове две уплатнице и са власником некретнине дођите… И нек понесе неки папир где се види адреса и његово име и презиме ако немате власнички лист, да не вадите нов…”

Правац књижара, пазарим те обрасце, попуним уплатице, чекам у реду у пошти, платим и турим нове папире у стару фасциклу, за сутра кад дођем са маторим.
Већ је скоро 09 ха, одем на тренинг и „поједем“ оно гвожђе. Најбољи тренинг икада, требао бих чешће ја по овим шалтерима овако…

(фотографија преузета са блога Б92)