Zapisi

Presek stanja

Drugi gost, druga tema, a opet „Slobodne misli“. Jovan Vrencovski, među drugovima i drugaricama poznatiji kao Jozvan, mladi je uposlenik (serviser) u prodavnici računarske opreme, kako voli da kaže za sebe „kompjuktorman“. Nedavno je počeo da bloguje, a onlajn i oflajn izražavanje mu je prepoznatljivo povremenim dodavanjem „diskasting“ začina. Iako sklon preterivanju, zanimljivo je čuti šta ima da kaže i napiše jer obično iznenadi. Ovo je pisao noćas oko ponoći.

Juče sam posle dosta dugo vremena (sigurno dva meseca) otišao na neku isporuku. Počeli odmori, ljudi odlaze da se malo opuste i odmore dušu, telo i mozak i posao stagnira. Krizu ne pominjem, jer nama je u poslednjih 20 godina non-stop neka kriza ili neko drugo socijalno-ekonomsko raspadanje, tako da taj izgovor kod nas ne važi. Ali, prvo da objasnim šta je dovelo do isporuke…

Sreda, malo posle podneva

Ulazi u radnju porodica: ćale, keva, sin i kćerka. Po izgledu i mirisu se vidi da su klasični šetači, oni što ušetaju u radnju, izmaltretiraju zaposlene, pokenjaju se na sred prodajnog objekta, obrišu nos o cenovnik  i na kraju ne kupe ništa. Šef mi beše negde izašao, pa sam morao da se uhvatim u koštac sa bajerima.

- Dobar dan, izvolite?
- Mi došli da uzmemo kompjutor…

Sve mi bi jasno, odmah. Počinje Grand parada…

- Je l’ želite nešto određeno, ili da vam nešto preporučim?
- Ma ‘oćemo kompjuter.
- Je l’ vam treba za neku specifičnu namenu ili onako?
- Pa za kući da ga koristimo.

Da, za igranje Solitera i vođenje statistike koja je komšinica više ratluka pojela na kafi.

- Imam nešto ovako u ponudi, to se sad trenutno najviše prodaje.
- A je l’ imadeš nešto jeftino, a dobro?
- Pa, imam ovaj ovde, ali to je samo za kancelarijske poslove, teško da ćete moći na njemu da igrate igrice.
- Dobro, ‘ajde daj taj prvi što si nam pokaz’o i ovaj monitor. Je l’ dobijamo nešto na poklon?

Taman htedoh da im onako plastično izvadim poklon iz gaća, kad mi zazvoni telefon, i prekide se tekuća misao u mozgu.

- Da li hoćete da platite kad budemo dovezli i postavili komp, ili sada?
- Je l’ mož’ sad?
- Može.
- Eve vi pare.
- Kažite mi adresu gde da dovezem komp.
- Mi smo u one zgrade kod semafora u Stanovo. A kad će da dovezeete ovu kutiju?
- Danas ću da naručim konfiguraciju, u četvrtak će biti ovde, pa ćemo se čuti u toku dana da vam javim kada dolazim.
- Dobro, al’ nemo’ da nas zajebeš..

Gaddemit. Bože, šta li sam ja zgrešio pa da me ovako mučiš? Stvarno mi nije jasno, je l’ meni na čelu piše „magnet za sranje“ ili sam stvarno toliko baksuzan? Ako sam ja stvarno neki tamo „Izabrani“, mislim da je vreme da neko drugi preuzme štafetu.

Četvrtak, oko sedam sati uveče

Napolju i dalje pakao. Ali, za divno čudo, brzo mi se organizam adaptirao sa prijatnih 23 stepena, koliko je u radnji, na vrućih 38°C napolju. Očekivao sam da će i auto da me zeza, pošto ga nismo startovali skoro mesec dana. Startova na pola ključa, kao mina. Kao da se i njemu žuri da što pre završimo i ovaj dugi dan.

Dolazim na naznačenu mi adresu. Parking pun, jedva se uštekavam pored kontejnera koji je zadnji put ispražnjen kad je zgrada napravljena. Ponesem prve dve kutije, i zaputim se ka ulazu zgrade. Smrdlja im u ulazu, kao da je najgora četvrt Teherana. Neka tri Roma sede ispred zgrade na klupi, i gledaju me nešto mrko. Verovatno se od vrućine istripovali da su crnci, pa izigravaju gangsta-bojse.

Zgrada zadnji put okrečena deset godina pre nego što je napravljena. Izgleda da je tad zadnji put i očišćena. Ima još neku boleštinu da navučem, samo mi još to fali pa da postanem kompletna osoba.

Sva sreća da žive na prvom spratu, pošto lift ne radi. Tj radi, nego se neki pametni dosetio da poskida tastere za odabir spratova; verovatno ga ćale i keva tako naučili na planinčini sa koje je sišao. Sa poslednjim dahom dovlačim se do stana dotičnih bajera i levom nogom zvonim, pošto su mi u rukama kućište i monitor.

- Ooo, ‘de si majstore, oš da popiješ nešto?
- Neka hvala, kasnije. Uzmite ove dve kutije samo da donesem ostalo.

Izlazim iz zgrade i počinjem da dišem ponovo. Pokupim ostale kutijice, duboko udahnem, i vratim se nazad.

- Evo ostatak. Je l’ nije problem da se ne izuvam, ceo dan sam obuven pa bi bilo loše po zdravlje vas i komšija?
- Ma nije problem, uđi. Eve onde smo postavili astal za mašinu. — odobrava domaćin.
- Juuu, pa ti uš’o obuven! Će’ da mi isprljaš tepis… — poče da se žali domaćica.

Šta bre ovde ima da se isprlja, jebo vas otac malograđanski? Brineš se za tepih, a u stanu ti smrdi kao da se gepard usrao i crkao, sa sve mladuncima i ostaktom večere u kompletu — mislim se u sebi. Jednom se rodio neki pametan građevinski inženjer pa smislio prozor, al’ vi očigledno da ste preskočili tu lekciju iz zdravlja i kulture. Jedini svež vazduh koji je ovde ušao je izašao iz vaših guzica…

Na brzaka povežem sve, uključim naponske kablove u produžni, proverim još jedared i pritisnem dugme na kućištu. Ništa. Mrtvilo. Mene obli leden znoj, gde sad da sve vraćam nazad u servis a nema ni petnaest minuta kako sam ga upakovao, sve šljakalo kao sat. Probam monitor, neće ni on. U dobro je, izgleda riknuo osigurač.

- Nemate struje u ovoj utičnici.
- Kako nema, ja malopre usisavala, radilo sve.
- Lepo nema, izgleda da je iskočio osigurač.
- Ček’ da vidim ja to — kaže domaćin — nisi ti lepo nešto povez’o tu izgleda.
- Meni je stuja stručno obrazovanje, da crkne jedan uređaj nov je moguće, dva malo verovatno, a tri nemoguće (i zvučnici su na istom produžnom kablu), tako da je ili problem utičnica ili kabal.
- Eve tuna pored imaš drugu, pa probaj.

Uštekam se u utičnicu pored te i fala Bogu kad sve radi. Samo da im izdeklamujem postupke oko garancije i da bežim. Ako još pet minuta ostanem u ovom stanu, neću moći narednih godinu dana da sperem ovaj smrad sa sebe. Nekako sam uspeo da ih nateram da otvore prozor, ali slaba vajda kad stan nisu vetrili od kad je Tito umro. Da l’ čuvaju atmosferu stare Juge, jebem li ga, al’ ono nije zdravo. I zombi bi umro, kad bi ono osetio.

- ‘Oš da popiješ nešto, valja se za novu kupovinu?
- Hvala ne mogu, žurim stvarno, moram babi da odnesem lek.
- Ajd’, pa uzdravlje, videćemo se.

Bolje da se ne vidimo… a kamoli omirišemo, pomislih u sebi.

Hvatam pedalu koliko me noge nose, sedam u kola, otvaram prozore širom, i palim pljugu. Spizdiram do dragstora, probijam se kroz narod, grabim poslednji primerak „Sveta kompjutera“ za mesec jul, dokupljujem paklo pljuga i bežim kući, gde me čeka pun bojler vrele vode da sperem štroku što sam nakupio u poseti…

Samo još jedan običan dan na poslu.

Čitajući ovaj Jozvanov sasvim običan dan, ne mogu a da ne odreagujem. To je naša stvarnost i svakodnevnica, tako inače od sela postaju varošice, gradovi, metropole. Samo je potrebno vreme, jer evolucija dugo traje. Dozvoliću sebi i tu slobodu da Jozvanove slobodne misli začinim odgovarajućom muzičkom numerom. — Aleksandar