Ново, ради напретка

До пре неколико година сам сматрао да ми мобилни телефон никада неће требати: када некоме требам, може ме позвати на фиксни, може ме контактирати преко нета на најмање 3 различита начина, а када ја од негде треба некога да позовем, постоји ХАЛО говорница. И сви су ми се чудили како то да немам мобилни. А и мало сам стекао одбојоност према том сокоћалу гледајући на улици како све „људи“ баратају овом справом. Један је у папучама и шорцу, видно умазан у летње блато, на бицикли левом руком придржавао кесу пуну некаквог зелениша, а десном држао то сокоћало уз десни образ и на сав глас се дерњао симулирајући разговор преко мобилног. Да не заборавим, на себи је још имао и трегер мајцу. Или, лик иде улицом сав важан, држи телефон уз главу и прича, а онда одједном зазвони му исти тај телефон. И још икс и ипсилон других разлога.

Онда је у моју фирму на лето 2005. ушао Мобтел са понудом бизнис пакета (минут разговора у мрежи један динар, плус ПДВ), а фирма изашла у сусрет кредитирањем апарата у три рате. И тако узмем 2× Siemens A57 и SIM картицу, да се лакше домунђавам са Дацом. Следеће 2006. године, пошто је Мики требао да крене у школу, купим за њега Siemens A75 и још једну SIМ картицу из бизнис пакета исте мреже, како би могли да будемо у контакту и са њим.

Имање овако обичног апарата није ми представљало никакав комплекс ниже вредности. Став да ми није потребно заменила је чињеница да је корисно, па сам изградио нови став: телефон је за комуникацију, не за игру. Зато ми није било потребно да телефон има камеру, колор екран, музику, видео, инфраред и друге „фенси“ ствари, једном речју, Symbian tелефони су ми били бацање пара.

И тако време пролази, човек учи док је жив, и дођем до закључка да ми компјутер не може служити за све јер не могу да га носим са собом где год да кренем. Приметим да ми јако недостаје неки подсетник који није на папирићу, већ електронски, који ће у одређено време да ме обавести о неком битном догађају, послу који треба да урадим и слично, било где да се налазим. Пишући ИТ чланке за „Свет компјутера“ и „ГНУзилу“, често ми се дешавало да у току шетње са породицом добијем инспирацију да нешто напишем, али то није тада могуће, па док стигнем кући и седнем за рачунар, идеја исчезне. Да ми је приручни диктафон или бележница при руци, било би сјајно, а овако… пропала ствар. Временом је 16 карактера у називу контакта у адресару телефона постало прекратко, а чињеница да поједини људи поред једног мобилног, имају још један или два, па још фикнсне бројеве код куће и на послу, довела је до нагомилавања истог имена са додацима моб (мобили), мн (мобилни нови), х (кућа), п (посао), па се временом погубим у тој гомили скраћеница. Деси се да негде нешто треба да запишем (нпр. број жиро рачуна за плаћање боравка, рок за исплату рате за књиге, када је заказана контрола код зубара, када треба платити кабловску, када се ближи „deadline“ за СК, која је адреса некога коме поштом треба да пошаљем нешто, и тако даље, и тако ближе. Да ми је тада бележница па да запишем, али нема, па сам се сналазио куцањем поруке и чувањем у Draft. Па кад се накупе поруке у телефону, нове не могу да стижу док се старе не побришу ручно.

Зато сам пре неколико недеља дошао на идеју да мобилни телефон заменим неким новим телефоном новије генерације. На памет ми је пала идеја да телефон користим као mp3 player, па сам се залепио за Nokia 5300. Међутим, здрав разум је победио искушење и размислио сам још мало. Мени треба употребљива алатка а не играчка. Тако сам кренуо у тражење „паметног“ телефона са оперативним системом који ће ми омогућити да на њега додајем програме по жељи, а који ће му проширивати могућности (аларм, календар, подсетник, бележница, манипулација канцеларијским документаима, диктафон, провера електорнске поште из руке, брже претраживање Интернета из руке, квалитетан адресар и друго). После доста прегледаних рецензија различитих „паметних“ телефона са Symbian оперативним системом, у ужи избор ушла су два модела Nokia телефона: N70 i E50. Осим разлике у цени (око 20 € у малопродаји по Крагујевцу), што ми сада није било битно, разликовали су се у изгледу (елегантни пословни Е50 наспрам младалачке аждаје N70). Иако E50 има већу резолуцију екрана, у радњи где сам телефон и купио, изабрао сам N70 из неколико разлога: краћи је од „конкурента“, има физички шири екран, фонт је крупнији, има „старију“ верзију оперативног система 8.1a, што самим тим значи и већу базу већ постојећих програма, нема џојстик за навигацију већ џојпед (па нема бојазни од кидања истог), има и камеру веће резолуције (2 Mpix), као и 3G (ко зна да ли ће ми то икад затребати, али нека стоји, неће да се баци), ту је такође и сензор за регулацију осветљења екрана и тастатуре (на светлу се осветљење тастатуре гаси, у мраку се пали; позадинско осветљење је на светлу јаче а у мраку слабије).

За неколико дана коришћења предност напредних могућности у покрету је већ дао резултате. Више не морам, из месеца у месец, да држим распоред обавеза у глави, не морам да памтим годишњице и рођендане, не морам да се слушам звоно непожељног позива, синхронизација адресара је на USB далеко… има више простора за друге ствари. Једина мана је што сада не могу да фолирам да сам нешто заборавио… ал’ нико није савршен :)