Желим, желим, желим…

Шта да се ради, ред је да и ја пожелим нешто лепо и фино за предстојећу годину, можда ме чује „ледени деда“ па ми испуни жељу(е).

Настави са читањем Желим, желим, желим…

Празничне лудорије

„Нова година“ је време када се породице окупљају, уз пријатан обед и песму прослављају најсвечанији дан у години… Њах, шта ми наприча! Још ми фали печена ћурка или патка па да замислим како сам у некој америчкој серији или филму. Можда би нормалније звучало овако: „Нова година је празник коме се беспотребно поклања превише пажње. У очекивању првог јануара потроши се брдо новца, поједу тоне хране и попију галони пића. Већина примерака популације људске врсте очекује да се у „бесаној ноћи“ проведе у складу са уложеном кинтом, или још много боље. Спремају се фризуре, вечерње тоалете, парфеми, шљокице, ципелице, уговарају журкице, гостовања, лудорије…“ СМОР БРЕ!

Није ни новак као што је некад био. Идеш да се клебериш и ако ти није до смеха, и да размишљаш о томе како си за пар сати спискао кинту коју си могао много боље да „уновчиш“. Па тако неко размишља колико је пива могао да купи, неко колико роштиљских кобаја, неки мисле на кондоме (пази да је безбедно!), понеко укалкулише литражу горива за лименог мезимца, а „екстремисти“ шта су од хардвера могли да уштекају у малу плехану кутију. Или још горе, колико сати нета је могло да се пазари. А где је тек „реприза“! Мислииим…

Срање. Одох да попијем још једно пиво…

Одсуство

После успешно одрађеног посла вреди се добро одморити. А како сам доста тога одрадио у протеклих 15 дана, још ћу се радије препустити ленчарењу у наредних толико.

Да резимирам, одрадио сам пар текстова за Свет Компјутера, као и два за ГНУзилу, одрадио прелом ГНУзиле, одрадио ћирилично издање за јун/јул, успешно портовао програм за обрачун личних доходака на послу из Excel радне свеске у OpenOffice.org Calc са све макроима (остало је још неке ситнице да додам) и обезбедио новац за одмор.

Вечерас крећем, а када се вратим потрудићу се да опишем како је било. Ако ме не буде мрзело ;) CYA!

Шизела vs. Смирела

Среда, 24. март 1999. године, цело пре подне на послу су причали како данас почиње бомбардовање. Зајебанција на ту тему као поспрдну чињеницу „ко сме бре нас да бомбардује“ прожимала је први нерадни дан на послу. Радници нису отишли на терен, неки су отишли кућама, углавном, спремали смо се за вече када ће све почети (а можда и неће!). Како сам био најмлађи запослени са најмање радног стажа, „нормално“ је било да први дежурам. Код куће су ми остале супруга Даца у шестом месецу трудноће и мајка, али ми је (срећом) фирма близу зграде.

Пред крај рада сам отишао до куће да ручам и спремим се за ноћно дежурство. Тако је и било. Око 16 сати сам се вратио у фирму и са чуварем Жељком „чувао“ фирму „да је неко не однесе“ :)

Не сећам се кад се огласила прва „Шизела“, популарно називана сирена за оглашавање почетка ваздушне опасности. Могуће да је било око 19:30, али нисам баш сигуран у то. Позвао сам кући и рекао да одмах сиђу доле у склониште зато што је почела ваздушна опасност, на шта су ми моје жене рекле да гледају серију и да им не пада на памет нигде да иду јер то није тачно. АЛООО!, па зашто ја дежурам овде ако то није тачно. Отишао сам до куће и буквално их истерао напоље.

Прошао је неки минут од 20 сати, Даца и мајка су у обданишту ишле кроз шумицу ка склоништу, Жељко и ја смо кренули из управе ка путу и тек што смо сишли низ степенице одјекнула је јака детонација. Стакла на управној згради су се затресла и настала је тишина. Замукао је жубор људи у оближњем обданишту око склоништа, а Жељко и ја смо брзо потрчали даље од управе. Укључили смо радио да чујемо шта су гађали. Био је то ваљда напад на касарну у великом парку. Нас двојица смо сишли у обданиште да поделимо „страх“ са осталима.

Највећа фора је била та што су мушкарци били испред склоништа, окупљени у круг, и из руке у руку је кружила прво једна а потом друга флаша „шљиве“, веома брзо се празнивши до дна.

Касније сам са мојима отишао прво у село Кнић на неколико дана, па онда у Дацино село Горња Сабанта, такође на неколико дана, да би се после тога Даца и ја вратили назад у стан и остали до краја „рата“, а мајка је остала у Книћу са њеном фамилијом.
Прво чега се сетим кад неко помене то бомбардовање и „агресорске НАТО авионе“ је добро зезање, пријатељство и дружење међу свим људима као никада раније. Сви су се слагали, све је било супер. Жртве које су страдале у том периоду, страдале су због оних који нису слушали упозорења „агресора“. Људи су „џарали врагу у очи“ певајући по мостовима. Жао ми је што тада нисам користио Интернет, па да будем парче те велике зајебанције, али сам куповао Свет Компјутера и комп носио са собом у село :)

Још једна ствар које се сетим кад чујем о том времену – у Книћу испред продавнице смо мој покојни теча Бранко и ја пар вечери глуварили уз пиво из зидарске флајке и како смо „на брду“, у Бусарцима са рођацима левчили „шљиву“ и гледали небо ка Краљеву и Поникве (је л’ се тако беше зове онај аеродром тамо?), коментаришући због чега се све ово дешава и шта је требало урадити да до тога не дође. Знате оно, после рата сви преживели су генерали ,и сви знамо за С300, браћу Русе који ће да нас бране, НАТО агресоре и слична срања.

Једне недеље, кад целога дана није било „Шизеле“, Даца и ја смо се венчали у измештеној општинској венчаоници, а после тога и у Цркви.

Кад неко каже како не жели да се сећа тог времена „рата“, кога по мени и није било јер су за рат потребне две зараћене стране које се боре (зар не?) и како је све било ружно и одвратно, ја само кажем да је у последњих петнаест година тај период у мом животу био највеселији и најпозитивнији, јер су људи око мене били испуњени позитивном енергијом, поносом, пркосом, и сви су били на истој страни. Нисмо се делили и пљували једни другима иза леђа. Дисали смо једним плућима.

Али, после седамдесетак дана од почетка, све се то завршило и вратило „у нормалу“. Почела су стара добра препуцавања, прогањања, убијања… сивило. Последња „Смирела“ је убила све оно позитивно :(

Гангали–мангали

Вечерас сам питао текту Бранку да ли зна како гласи она набрајалица коју ми је покојна баба Станка причала кад сам био дете. Поменуо сам раније у запису „Детињство“ да се не сећам целог садржаја ове набрајалице.

На срећу, за разлику од моје мајке, тетка је се сећа. Набрајалица иде овако:

Гангали-мангали

Га, га, головрана
где си капу изгубила?
Тамо доле у долини
где овчари овце стрижу
и свињари свиње брију.
ја украдох једну длаку
и опредо’ Ниџи капу.
Гангали—мангали.

Уместо овде „Ниџи“, говори се име детета коме се набрајалица прича. А да буде још занимљивије, ову набрајалицу нисам успео да пронађем нигде на Интернету, бар за сада :)