Латентни потрошач

Како се најлакше троши тешком муком зарађени новац? Једноставно — изађеш из куће и одеш да „гледаш излоге“ док у џепу имаш пластику, чекове, или чак кеш.

А може то и једноставније. Узмеш да листаш „Метро“ каталоге (у којима има много треш производа, ал’ нема везе јер их нећеш купити), и видиш нешто што је веома повољно — на пример најобичнији продужни кабал са шест утичница и прекидачем за ~300 динара. Кул, то ти треба за дечију собу, да би клинци уштекали рачунар са свим периферијама (звучници, монитор, штампач), плус ТВ и ДВД. Одлучно решиш да скокнеш до Метроа и покупиш тај јефтини продужни кабал. Наравно, иде породица у комплету, непланирана поподневна шетња на другу страну. Настави са читањем Латентни потрошач

Богати, покојни, далеки рођак

Како беше иде она прича о томе како је Рокфелер постао богат? Стигао је у Америку са четврт долара у џепу. На доку је купио једну јабуку а онда је продао за један долар. Тако је зарадио први долар. А онда је умро његов богати деда и оставио му милионе долара. Или није Рокфелер (или како год се то пише) него неки други пунишић, али поента је јасна. Настави са читањем Богати, покојни, далеки рођак

Волим пластику

Да се одмах разумемо, не мислим на пластичне груди које „поносно“ носе особе женског пола са дозом комплекса естетског изгледа пошто преферирам природу. Искрено, никада нисам додирнуо тај неприродни комад „меса“, па се не бих бунио да пар младих, згодних власница силиконских имплантата без речи дођу до мене и покажу ми тактилну разлику између природе и „друштва“. Не, ја мислим на пластику у облику платних картица. Настави са читањем Волим пластику