Волим пластику

Да се одмах разумемо, не мислим на пластичне груди које „поносно“ носе особе женског пола са дозом комплекса естетског изгледа пошто преферирам природу. Искрено, никада нисам додирнуо тај неприродни комад „меса“, па се не бих бунио да пар младих, згодних власница силиконских имплантата без речи дођу до мене и покажу ми тактилну разлику између природе и „друштва“. Не, ја мислим на пластику у облику платних картица.

Visa Electron

Зашто волим пластику?

Волим је зато што не морам да носим прљави новац који је прошао кроз хиљаду руку, мотао се по разним џеповима и местима, додиривао са разним изворима прљавштине и накупио микроорганизама више него ли их има у устима (јесте, усна дупља је најпрљавији део човечијег организма, бар што се микро-којечега тиче). Такође, са пластиком нема бројања новца, јурења ситнине по бушним џеповима и „Комшија, извините, немам 3 динара ситно да Вам вратим, може жвакица?“ или још горе „Ево ти шибица, немам ситно!“. Једноставно извадиш пластику, даш аутограм као потврду трансакције и „До виђења“.

И сада „али!“

Свакодневно у радњи у комшилуку купујем „хлеб и млеко“ на пластику; пар стотина динара. Међутим, добра већина радњи и компанија нема апаратуру за овај облик плаћања. Рецимо СББ, коме месечно дајем по 25 €, нема „апарат“, као ни оптичарске радње које сам обишао прошле недеље (погледај запис „Изоштравање“).

И шта сад?

И сада долазим крајње иритиран сплетом непријатних околности и кажем „У којој ја вукојебини живим!“.

Због хитности експедиције пар докумената, морао сам да одложим почетак паузе за топли оброк па сам уместо у 9:30 изашао 25 минута касније. Имам форе 30 минута да се вратим на радно место па планирам да свратим у испоставу поште на Бубњу, подигнем 1.000 динара са свог рачуна (пошто немам готовину код себе због пластике) и одем до оптичарске радње у близини како бих купио футролу за наочаре. Све укупно 15 минута посла… Али, ова испостава поште има паузу од 10:00-10:30, па су врата закључана већ у 09:58. Наравно, службенику не пада на памет да потроши 30 секунди времена ПРЕ ПАУЗЕ за пишљивих 1.000 динара, и ја остајем испред закључаних врата са осећајем који сам изнео у претходном пасусу.

Да сумирам…

Нисам успео да подигнем 1.000 динара, нисам могао да одем до оптичарске радње (заправо могао сам, али…) и купим футролу за наочаре, изнервирао сам се непрофесионалношћу у јавној служби ове јебене „про-европске“ државе која се зове Србија, у „Првој престоници модерне Србије“, у Срцу Шумадије! Јебига, док ја одлажем своју паузу за топли оброк како бих обавио поверен ми посао (то код нас обично буде у минут до дванаест, хитно је, ово су паре, и тд.), дотле у неким другим фирмама, које су у директном контакту са „про-европским“ становницима, службеници стављају кључ у браву испред носа мало пре почетка нерада. Заштита личних интереса или „ово је Србија“?

Објављено од стране

Александар

Самостални веб програмер. Дугогодишње искуство у развоју веб софтвера коришћењем WordPress, PHP, jQuery, HTML5, CSS3 (SASS/LESS).

9 thoughts on “Волим пластику”

  1. Да, све се то дешава. Писао сам ја пар пута о проблемима који су ми се дешавали – те банкомат региструје да је дао паре а оне не изађу, те прогута картицу мртав ‘ладан, те лик у радњи три пута провуче док је “офлајн” па не поништи, али све се реши са љубазним особљем банке након пар сати/дана зајебанције и доказивања да си ти – ти, а они – они…

  2. U Beogradu na vecini mesta imaju citace kartica, ali uvek nosim par hiljada u dzepu cisto da se nadje…nikad ne znas :) ne mogu da verujem da se toliko oslanjas na karticu da ides svuda bez papirnog novca :)

  3. Па пази, носим ја нешто папирног новца, али то је 50-200 динара, чисто ако ми затреба за неку ситницу. Једино када кренем ван града онда понесем пар хиљада. А банкомата овде има по граду, али нема у реону где бих ја обавио овај посао, без да потрошим додатних 15-20 минута на одлаѕак до банкомата.

    Ипак, не волим када не могу негде нешто да платим картицом ако треба да платим више од 5 €.

  4. И ја обожавам пластику. Некако ми много комотније да носим картицу него гомилу кеша у новчанику. Било код нас, било у иностранству. Што се тиче пост терминала (онај уређај кроз који ти провлаче, читају картицу), немају само они који се ич не разумеју у трговину. Довољно је само позвати банку, којој је у интересу, да постави пост терминал, и готово, нема никаквог трошка за власника радње. На жалост, код нас се све своди на чувену реченицу мајора Јакшића, из романа Слободана Селенића: “Куј ми гарантује да је девета”. За оне који су читали знаће, за оне који нису, за њих има времена.

  5. Pa Urke, neznam sta da ti kazem,

    Intesa rules (ne volim nikoga da reklamiram.ali…)

    Barem imas u svakom naselju po Maxi diskont, a ispred svakog je bankomat.

    Najbolja podrska, web pristup,online placanje, sms obavestavanje
    i to za sve smrtnike, bez obzira koliko imas mesecnog priliva na racun.

    Toliko

    PS

    Sto se tice POS terminala, daleko smo od Beograda, za zemlje u okruzenji i da ne pricam.
    Tamo se i kifla placa karticom.

    Setih se samo jednog svog dogadjaja od pre par godina kada sam u jednom nasem prometnom kaficu hteo da racun platim karticom, gde me je konobar dobro odmerio, mahnuo glavom, odveo do sanka, izvadio terminal i sa njega oduvao prasinu….

  6. А за то електронско плаћање у Интеси, вероватно ми треба Виндоуз и ИНтернет Експлорер са подршком за ActiveX да бих уопште могао и да се улогујем на е-рачун?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *