Векејшн омбре

Ми Урошевићи се ето мало моторизовали, мало одморили, и сад назад у нове радне победе.

Моторизација

Да сам упосленик владе Републике Србије, вероватно бих се ушљамчио у неки ганц нови ауто вишедесетинског износа европске валуте, али како нисам а не волим ни лизинг ни пушинг, прикупих новца у протеклих година (да кућни буџет не трпи) „само“ за половњака. Након сужавања избора у два-три круга, избор је почетком месеца пао на Opel Astra 1.6 16v CDX из 2001. године. Већ сам га провозао око 1000 km и веома сам задовољан инвестицијом.

И не, није индивидуална регистарска таблица (одкуд ми још новца и за такве перверзије), ово је ГИМП :P

Одмарање

Кад смо се већ моторизовали, искористио сам лето да одмор проведемо на обали неког сланог мора. Због непознавања тек купљене муње и периода привикавања, а делом и због лепих момената проведених у Петровцу у претходне две године, запуцали смо средином месеца пут Црне Горе. Овога пута без повратне карте, резервације смештаја и ограничења.

Прелазак границе Србија — Црна Гора

(додато дан касније) Баш сад читам на Б92 чланак „Аутом до Будве и натраг“ и наиђем на део са потребним документима. За пролазак обе царинске контроле уместо саобраћајне дозволе, нове или старе, важећа је и „Потврда о регистрацији возила“ (онај папир који замењује саобраћајну док је МУП не направи). Још су требале личне карте моје драге и мене, и ништа више. Нису тражили зелени картон (који нисам ни вадио), пасоше, Изводе из матичне књиге рођених и здравствене књижице за децу. Пртљаг такође нико није тркељисао и службена лица су свуда била љубазна. На црногорској граници смо платили еколошку таксу 10 € и налепницом окитили шоферку.

Цетиње смо у оба правца скратили тунелом Созине. Отишли смо преко Нове Вароши а вратили се преко Новог Пазара. Дефинитивно за следећи пут у оба правца идемо другом маршутом јер има много мање ограничења на 40/50/60, гранични прелаз је уређен, плус су код Кокиног Брода опет изводили неке радове.

Паркирање у Петровцу

Спаковали се у повећи простор приземља једноспратне куће (две спаваће собе са два француска кревета и два троседа, кухиња, трпезарија, купатило, двориште са шареном ладовином, ал’ без нета у околини), ленчарили до 8/9/10, на плажу одлазили око 11/12, враћали се назад обично кад зађе Сунце.

Првих седам дана је време било EXTRA, а онда је почело да зајебава — дан великих таласа, дан облака са поврменим пљусковима, дан огромних таласа. Моја драга и ја смо се на крају сморили, Џони се такође сморио задња три дана, а Кими је откинуо на таласима.

Предзадње вече смо децу одвели на неке представе у хотелу „Палас“ и искористили време да се мало фоткамо ван плаже.

И тако, 10 дана је било довољно да се осолимо и вратимо назад у цивилизацију.

Толико за сада. Враћам се на још мало одмарања ;)