Latentni potrošač
Kako se najlakše troši teškom mukom zarađeni novac? Jednostavno — izađeš iz kuće i odeš da „gledaš izloge“ dok u džepu imaš plastiku, čekove, ili čak keš.
A može to i jednostavnije. Uzmeš da listaš „Metro“ kataloge (u kojima ima mnogo treš proizvoda, al’ nema veze jer ih nećeš kupiti), i vidiš nešto što je veoma povoljno — na primer najobičniji produžni kabal sa šest utičnica i prekidačem za ~300 dinara. Kul, to ti treba za dečiju sobu, da bi klinci uštekali računar sa svim periferijama (zvučnici, monitor, štampač), plus TV i DVD. Odlučno rešiš da skokneš do Metroa i pokupiš taj jeftini produžni kabal. Naravno, ide porodica u kompletu, neplanirana popodnevna šetnja na drugu stranu.
Spakovana potrošačka kolica (foto doratagold)
Ulaziš u Metro, uzimaš kolica, klinci se pakuju na platformu da ih vozaš, i krećeš ka mestu sa elektro robom. Usput prolaziš pored hit robe (sezonski odeljak sa aktuelnom robom), IT opreme, IGRAČAKA!!! (ako ovo prođeš bez posledica, na konju si!), garderobe, sportske opreme, kancelarijsko-školskog pribora i dr. Uz put žena vikne „ej, vidi ovo!“, ti se nadovežeš sa „ej, vidi ono!“, pa onda opet ona, i tako u krug. Naravno, i deca po koji put uskliknu „ej, vidi ovo!“, te „ej, vidi ono!“, i opet u krug. Povremeno ti usklici kulminiraju pakovanjem neplanirane kupovine u kolica.
Kupovina po spisku (foto alaskaval)
Stižeš do elektro robe, uzimaš planirani produžni, ali usput ubaciš i po koju duplu utičnicu, fensi prekidač, ha! vidi povoljne štedljive sijalice sa belim svetlom, vidi što je lepa ova lampa a treba detetu za radni sto…
Idemo dalje, prehrambena roba, slatkiši, sokovi, podrum vina, kozmetika, i moj omiljeni odeljak u svakoj „mega radnji“ — kuhinjski pribor! (tacne, tanjiri, čaše, ŠOLjE!, kašike, viljuške, NOŽEVI!, tiganji, šerpe, lonci i poklopci i ostalo na tu temu). Začini, supice, mazalice, suhomesnato, sladoledi… Ima bre svašta, a svašta „neće se baci“.
Potrošačka groznica (foto donebythehandsofabrokenartist)
Dolaziš do kase, biraš onu sa najmanje gužve i čekaš pola sata–sat. Gruba procena, imaš u kolicima robe za 4-5 hiljada. Stižeš na red, pik, pik, pik, pik, pik… pik, PIK! Vaš račun… u magnovenju čuješ cifru koju i sam vidiš na monitoru. Jebote, pa odkud sve to!
Vadiš svežanj novčanica, brojiš crvene, brojiš, … i brojiš, … i pružaš ih devojci na kasi, potpisuješ otpremnicu i odlaziš… kući, da se diviš svim onim neneophodnim stvarima koje „neće da se bace“.
A da si lepo skoknuo sâm, sa 500 dinara u džepu, imao bi i za novi terabajtni hard disk i za skener… al’ nisi, jebiga. Drugi put…
500.000 dinara keša, kojih više nema (autoportret)
… nego, jesam li se već hvalio da sam u onoj „neće se baci“ gomili našao i zimsku kapu i tiganj koje sam poklonio sebi kao novogodišnji poklon? 
9 komentara na „Latentni potrošač“
31. decembar 2009. u 11:20
Da li ja to nisam video preporuku u celom postu da se pre polaska uzme jedna mala srvenkaste boje, za lepo ponasanje i za smeh kad se pogleda ili cuje: Vas racun iznosi….!!!
Kartica je zakon, ne boli nista a frajeri smo.
Jesam li ti reko da nije preporucljivo ici po uticnicu bas pred praznike,lol
31. decembar 2009. u 11:24
@Deda: Pa pazi, ako odeš sam, namenski za jednu stvar, i poneseš samo toliko novca, nema bojazni da ćeš preterati ako kupuješ u Metrou — primaju samo keš, ne primaju plastiku — tako da ako je „Vaš račun iznosi…“ veliki, lepo stornira račun i uzmeš samo PRODUŽNI (ne utičnicu
).
E sad, ako ne poneseš ni kartice, onda nema bojazni ni ako te isto zatekne u nekoj drugoj „mega radnji“
Nego, ja sam navikao i doručak od stotinak dinara da plaćam karticom 
31. decembar 2009. u 16:50
Uff, ranije sam odlazila sa spiskom. kupim sve što mi treba i onda dopunim onim što „neće se baci“
Onda sam shvatila da je spisak totalno bezveze kad su mega marketi u pitanju.
Kupuješ povoljne stvari, ono što ti treba ionako ima u obližnjoj piljari …
Sve, sve, al’ tiganj
… meni suprug zabranio da se krećem u tom delu, meni UVEK sve treba! 
4. januar 2010. u 07:30
He,he
Meni deca mnogo pomažu, od njih ne mogu k’o čovek da odem u kupovinu, sve mi presedne pa najčešće ni ne idem. Pošaljem čo’eka sa striktnim spiskom (dobro i on kupi ponešto što nam ne treba, ali je to uglavnom klopa pa svakako pojedemo).
Šta ćeš, čari potrošačkog društva koje te sa svih strana ubeđuje da ti trebaju trebaju raaazne gluposti…
4. januar 2010. u 22:41
Nisi jedini koji tako trosi…
8. januar 2010. u 11:48
Mene to proshlo
A bio sam tako srecan, dok shnjuram po supermarketima i trazim neke nove zanimljive nepotrebne stvari 
I uvek napunim kolica, dobro, vecim delom je to hrana/pice/slatkishi koji ce se svakak pojesti, ali je uvek bilo i ovih drugih 
) Drugarice profi shoperke sam uspevao da smorim, poshto jedan prolazak po supaer marketu traje 3-4 sata minumum, i svaki raf se uredno prolazi i chekira sve shto stoji na njemu, da mi slucajno neshto ne promakne.
)
Onda naravno isto to sa raznim prodavnicama hardwera/tehnike
E onda, onda je pocelo da me mrzi. Pa mesecima nisam ulazio ni u IDEAu u komshiluku, jer cocacolu i neshto grickalica i onako kupim na trafici ispred, kad iz orla (gde uglavnom kupujem hranu) krenem ka stanu.
Sledeca faza, poshto hrana moze na coshku da se kupi, ali za garderobu morash ili u neki trzni centar ili po bulevaru, chega se grozim, iako svaki dan prodjem deo bulevara ako idem peshke sa posla. Onda sam se vratio staroj ljubavi, obilazenju trznih centara
Nishta lepshe pogotovo ako vani veje sneg a unutra moze u duksu da se sheta.
Obilazim ja redovno (par puta nedeljno), ali nemam dovoljno volje da bilo shta kupim. U zadnjih 6 meseci, sam par puta doshao u neodoljivo iskushenje da neshto kupim (jedno od njih je bio extra mali UL30A asus laptop). Tako sam doshao do problema da jeftinije stvari me ne privlace, a one skuplje (novi laptop, Wii, veliki TV, novi monitor) pruzaju nesrazmernu kolicinu srece u poredjenju sa ulozenim novcem, i onda cak i kad mi tako neshto stvarno treba, potrebi su dani da sebe ubedim da treba da kupim
Ah da, ima one ultra skupe stvari (novi auto), za to nemam dovoljno kesha pa ni ne razmishljam o tome, a krediti su izuzetno komplikovani (i uglavnom dok stignesh do istog, izgubish volju za onim shto zelish da kupish)…
Sve u svemu, zaglavljen u kozi coveka iz ultra potroshackog drushtva, koga to ne cini srecnim, osecam se vrlo loshe…
Ah da, u sredu sam kupio neshto shto sam odavno zeleo DDR podijum
1250din + 550din adapter za PS2->USB. Odavno to zelim, i josh me drzi shto sam ga kupio i vrlo sam happy makar to bilo najneracionalnije potreshenih 2000 dinara u mom zivotu (a ne da nisu, nego su daleko od toga 
) Ali naravno takvih stvari je malo…
8. januar 2010. u 19:19
…sve to onda nekako popakuješ u auto i kad dođeš kući, pa raspakuješ čudom se ne možeš načuditi. Shvati čovek da u stvari ništa nije ni kupio.
12. januar 2010. u 14:43
haha, ni ja ne mogu da shvatim to obilazenje megamarketa ili razgledanje izloga…
Kad ti nesto zatreba odes sam u najblizu specijalizovanu prodavnicu i trazis od prodavca, bez razgledanja ostalih sitnica. 
A izloge bih zabranio! Zuris Bulevarom, a na svaka 2 metra ispred tebe se neko naglo zaustavi da pogleda izlog… cudi me da se ne desavaju lancani sudari pesaka. 
17. januar 2010. u 22:23
hehehehe
juče sam bila u kupovini, morali smo nas dvoje dva puta da silazimo do auta po stvari . . .
pa dok smo sve rasporedili po kući gde šta stoji . . . ihaaa . . .
ne volim da kupujem. nikako ne volim.