Настављам са презентовањем мог никад недовршеног есеја „Вечито питање“. Овде можете погледати први одломак, а ево и другог:
Време пролази, а ја се питам како ти сада замишљаш мене, како ово пишем, нешто мислим и радим? Како схваташ, и да ли уопште можеш бар нешто мало примити у своју ризницу схватања и норми од овога што ти покушавам рећи? А како ја тебе видим, сада док ово читаш. Па то је питање судбине, а нико никада неће чинити исто док буде читао, па ни ти нећеш бити једини који ово чита. Зато је теби лакше. Не вама већ теби. Ти си један, човек, без обзира на године, пол и све остале поделе универзалног човека, који је само један. Мада ни ја нисам једини који сада нешто пише, али ово само ја пишем; ово што сада ти читаш. Па размисли и упореди наше положаје. Ти универзалан и ја овде заточен човек. Ко је на повољнијем положају од нас двоје? Ти или ја?
Ево, и поред свега тога, рећићу ти шта мислим о теби. Ти си само још једно биће, предмет постојања Земљине орбите и свега што је окружује. Дакле, постојиш, негде, некада, из неког разлога. Можда си баш ту само зато што то ти и једино ти желиш, можда те је судбина натерала да се појавиш на месту где се сада налазиш, можда ти је срећа отворила врата или пак окренула леђа. У свакој од ових ситуација у бољем си положају од мене. Ја морам да мислим и пишем све ово, а ипак, признао ти то или не, нешто се мора смислити пре него што се нађе на белој хартији. Ето, ти имаш могућност да просудиш које је величине папир на коме ово пишем, ако је уопште папир у питању. Размисли. Питања се и даље мотају по мојој али и по твојој глави, само што немамо коме да их поставимо, а и ако их кажемо, нећемо добити одговор ни на једно, а чему онда узалудан труд? А и ти имаш одређене одговоре. Можда ће у поговору писати када сам ја написао ово, па ћеш бар то да знаш, али ја не знам када ћеш ти ово читати. Па шта и да знам, колико бих тога морао знати. Али ипак, ти си срећна особа, бар из разлога који кријеш од других, јер имаш у рукама ово назови дело и читаш га. Сазнајеш нешто ново. Мада чисто сумњам да ћеш из овога извући нешто што је ново и тек откривено. Ја говорим о неким старим једноставним стварима, и ништа не измишљам. Топла вода је измишљена већ одавно, зашто се други пут беспотребно трудити за исту ствар када већ постоји? Па има ли то икаквог смисла?