Чиме се ти бавиш?

До синоћ никада у животу нисам језгровито размишљао при одговарању на питање „Чиме се ти бавиш?“. А управо то ме је питао један познаник са нета (кога нећу именовати, а он ће ми вероватно због тога бити захвалан :)).

И, чиме се ја то бавим? Искрено, немам појма! Можда бих могао да кажем да се не бавим ничим (или „ни са чим“, Војо, пријатељу, исправи ме ;)). Један сам од оних ликова који немају далеки и високи циљ у животу, коме корачају крупним корацима и за који се боре. А истовремено нисам ни од оних који немају никакав циљ у животу и чекају да им други кажу шта ће да раде. Тако би се могло рећи да захватам златну средину. Како?

Увек сам себи постављао краткорочне циљеве, најдуже на годину до две дана, а најчешће на само пар месеци. Углавном идем на сигурно и не постављам себи циљеве које знам да не могу да остварим. Можда бих и могао; вероватно треба зацртати и нешто озбиљније, више, конкретније, али сам једноставно довољно лењ да то не учиним. Циљам на једноставне ситнице које ме испуњавају.

А шта сам уопште постигао? Неко ће рећи ништа, неко мало, неко пуно. Ја бих рекао једноставно „не знам“. Остварио сам упис у средњу школу, свршавање исте, одслужење војске, стално запослење (какво год оно било, мада и не како год било), брак, децу. Тачка. То су ми највећи циљеви које сам остварио, и уједно које сам себи (био) зацртао. Других великих циљева, бар за сада, више немам.

А шта нисам постигао? Нисам постигао да завршим неке веће школе и одем одавде. И да сам био довољно упоран а мање лењ и бојажљив, вероватно би тако и било. Сада могу да се правдам да то нисам остварио јер ми је отац погинуо кад није требао да погине, у тренутку кад ми је највише требао. И тако се те моје две жеље, два велика циља, преко ноћи мењају у ове циљеве које сам остварио.

А не тако велики циљеви, остварени и неостварени? Рецимо да одем са својом породицом сваког лета на море за време летњег одмора, да средимо оронуло купатило, да заменимо умирући фрижидер, да заменимо пропале прозоре, да узмем добар монитор, да упознам пуно добрих људи, да останем нормалан (колико-толико) после свих саплитања која сам у задњих 10, или можда 17 година доживео. То сам остварио. И остварујем пуно ситница, које трају и испуњавају ми време: заговарам слободан софтвер и дух заједнице (помози и помоћиће ти се, учини нешто за заједницу и осећаћеш се боље због тога), пишем описе (рецензије) слободног софтвера, иако нисам учио и не знам енглески довољно добро ипак више година одржавам преводе неких програма на српски језик (требаш да знаш чему програм служи и како се то што ради изговара на српском), скупљам филмове, по мало и музику, упознајем нове људе на нету, пишем овај блог и гледам како моје време пролази бавећи се стварима везаним за Интернет и информационе технологије.

Чини ми се да је најгоре питање које неко може да ми постави, а иначе се поставља мало ређе од питања „Шта радиш?“ јесте „Чиме се бавиш?“. Бавим се углавном малим стварима које имају везе са Интернетом и информационим технологијама. Обични људи кажу „Бави се рачунарима“. Ја бих пре рекао да се рачунари баве мноме. Могао бих то и да променим… 10 година је већ прошло, а ја то (скоро) нисам ни приметио.

Објављено од стране

Александар

Самостални веб програмер. Дугогодишње искуство у развоју веб софтвера коришћењем WordPress, PHP, jQuery, HTML5, CSS3 (SASS/LESS).

11 thoughts on “Чиме се ти бавиш?”

  1. Pa druze nije to tako lose.
    Pronalazim puno, hmm, da li istine ili slicnog razmisljanja, u tekstu iznad.
    Ti jos imas stalan posao pa kad te neko i pita, kazes: “ma sljakam tu i tu i ne bavim se zumbulima vec IT tehnologijom…”
    Mene kad neko pita cime se bavis, kazem bukvalno: “Nicim” .
    Onda sledi uobicajeno pitanje: “Od cega zivis, kako se snalazis… etc etc?”
    E to je deo koji me uzasava tj. odakle vecini ljudi tolika sloboda (ili je to pak manjak kulture) da tako zadire u nesto sto nikako niti moze niti je njihova stvar.
    Eto dobio sam zilion eura na loto-u i sta sada? Damn perv’s.

    Tako da zivot posmatram slicno kao i ti u onim okvirima gde kazes: “pa ok, imam zenu, decu, stan, zdravi smo i pravi…”

  2. Ух, да :) Где радиш? Па радим у друштвеној фирми, у „Зеленилу“. Е онда наступи занимљив наставак, после изненадног „ХА?!“ слагања фаце: „Шта тамо радиш?“. Радим као електронска дактилографкиња :) Када има шта, куцам од јутра до сутра, када нема, дангубим и досађујем се јер друштвене фирме немају слуха за информационе технологије и прича се своди на „имаш компјутер, направи чудо, али нећу да уложим пребијене паре у твоје усавршавање“.

    Али, није крива фирма због тога, него ја. А ја сам једноставно довољно лењ и незаинтересован да бих нешто урадио поводом тога.

  3. E, ali ti se baviš gomilom stvari :) Brak, deca, odlasci na odmor svake godine… nije to mala stvar.
    Ili je to samo moj utisak koji sam stekla čitajući tvoj blog. Ili možda sebi praviš dobar marketing na ovom blogu ;)

    Btw, ‘ne bavim se ničim’ je u redu, ali ovo::

    “тако да бих вероватно требао зацртати и нешто озбиљније”

    nije. Naime, glagol ‘trebati’ ima samo treće lice, pa ‘bi verovatno trebalo zacrtati i nešto ozbiljnije’.

    Izvini što te ispravljam na mestu za koje to nisi tražio :) ali se nadam da će poslužiti.

  4. Хвала Цицика на граматици, исправих то на трећи начин :)

    Него, „бављење“ више као сфера пословног деловања, мање као свакодневни приватни живот, који има свако (ваљда?).

    П.С. Хех, маркетинг :) Зар бих пискарао о триста различитих ствари, и то спорадично, да ми је ово маркетинг ;)

  5. Naravno da ne… ali mislim da ne bi trebalo da umanjuješ to što lokalizuješ OpenSource softver, što piskaraš tamo i ‘vamo (pratim te ja, pratim ;) ) opet u vezi sa tim istim OpenSource softverom, što pokušavaš da u tom polju promeniš neke stvari, ako ništa drugo da apeluješ na svest makar dela IT (polu)pismene populacije.

    Neki od nas su predodredjeni da se bave društveno-korisnim radom (ma koliko zvučalo smešno), neko to odozgo prati i nikad ne možeš da znaš šta će to da ti donese.

    I… nema svako ‘svakodnevni život’… nažalost.

  6. На питања: Чиме се бавиш, Како си, Шта радиш… на то уопште не одговарам. Зашто? Зато што већину, оних који питају, у суштини и не занима одговор, него питају тек реда ради. Сад, као неког, ко ме није видео 10 година, стварно интересује како сам ја. Нема појма. Као што и мене не интересује, како је он/она. Да ме је интересовало, не би прошло оних 10 година у „не контакту“. Пало ли ти је на памет да оне које виђаш свакодневно и које желиш да видиш никад не питаш тако нешто? Шта има ја тебе да питам, шатро, чиме се бавиш… једноставно, знам, јер се чујемо/куцкамо, аман па сваки дан. Мрзим неискрена питања и питања „тек да те питам“, питања из „куртоазије“… Како се ја понашам кад ме неко приупита тако нешто – почнем да везем од Кулина бана и судњих дана, понешто „улепшам“, понешто „додам“, али никако не скраћујем. Тек онда видиш реакцију, прекидање у пола приче, и наравно флоскуле: „Баш ми је драго да смо се видели/упознали, али ето, управо ми гори стан, па журим…“ Што с’ ме питао, ако нећеш да слушаш. Ето, почео сам и ја да блогујем :D

  7. @cicika: Никако не умањујем моје „слободне активности“ на слободном софтверу :) Ту само важи правило да као појединац не можеш пуно. Пре пар дана је у развој Транслитератора ушао Горан Ракић, и делом захваљујући њему, чим испегламо неке ствари, објавићу нову верзију програма, са великим бројем побољшања (од лиценце, преко инсталације, интерфејса, могућности до вероватног убрзања). А то је само пар сати у задњих пар дана, дневно. Синоћ смо онако чопоративно у поподневној шетњи по хладњикавом времену, мислим једини у Крагујевцу грицкали сладолед на штапић :) Мислим да су се пролазници чудили чуду, ал шта мари ;)

    @vule: Довољно је рано да ти детаљно одговорим на коментар, али генерално се може разликовати сврха постављеног питања и да ли је добронамерна или не. Мада, ако како Ненад каже то гледамо из угла атака на приватност, онда никад никога не би упознали :) Сећаш се како смо се ти и ја упознали? Мој програм те избацио са хаба :D

    @Walker: А зашто ли сам све у контакту са људима који одмах поставе неку блокаду ;) Ја обично први пут виђен изгледам сав надркан, а нисам, стварнооо :) Живот је језгровит и испуњен онолико колико си спреман да га испуниш и онолико колико мислиш да ти је довољно. Рецимо, дангубама које листају штампу по кафићима уз кафу до поднева, па онда пређу у други кафић; њима је живот, са њиховог становишта, потпуно испуњен. Мени тако не би био, а и овакав какав ми је, фали ми само мало да га испуним још више, и пуно квалитетније. Само нам паре фале (да купим књиге које бих читао, између осталог).

  8. Ко бре само изгледа да је надркан…па ти јеси увек нешто надркан :D Уосталом, што ти ја то причам, кад сам ја УВЕК још надрканији од тебе :( А, што се тиче упознавања, не сећам се, да сам те питао: Како си и чиме се бавиш…Него сам вриштао како ни ваљан софтвер не умеш на направиш :P

    У сваком случају, генерално, у праву си…опет, мислим да сам у праву и ја…мани ме се човече, иди с’ милим Богом, и не питај ништа.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *