Седам чуда СФРЈ

Грб СФРЈУ маси циркуларних е-писама пристиглих ових дана, пронађох једно занимљиво, црнохумористично и трагикомично. Настави са читањем Седам чуда СФРЈ

Свршити уз СМС

Мотам Блогодак и налетим на Горанов чланак „Време ћутања“ о изборном СМС спему у сред „шутње“, па ми паде на памет да свршим овогодишњу председничку (пост)кампању са једном СМС спемом који сам добио од другара (кога сам помињао у запису „Ко ћути?“). Шаље он мени:

Бог се јави пријатељу кад устанеш 3. фебруара у недељу, ако желиш земљу чврсту помоли се часном крсту и не гласај за туђина, но’ за нашег домаћина. Туђина је било доста од србије шта нам оста, но размисли са фамилијом, пријатељем и комшијом да ли има ико бољи по народној да је вољи и свима је нама жеља да имамо градитеља ко у доба Немањића срцем гласај НИКОЛИЋА па поруку ти продужи, нашег Тому заокружи (1)

… а одговарам ја њему: Настави са читањем Свршити уз СМС

Ко ћути?

Пошто је популарно оплести коју филозофску реч о изборима, реших да после данашњег лобирања на послу напишем и ја који редак. Нека остане да ме подсети за пар година оно што ћу тада и да видим. Али пре тога, блиц ретроспектива.

Пре два дана, дошао мој школски другар да покупи лаптоп на који сам му стављао Windows 98 како би могао да ради још један део посла који иначе ради. Умало се не посвађасмо на крв и нож кад је почео да прича о Николићу и радикалима као једином правом излазу за Србију. Бла, бла, човек са села, разумем га. Деведесетих је, док сам ја причао о монархији, он следио мисли диктатора Милошевића, што је и нормално; у таквом окружењу је он растао. У Книћу, одакле ми је мајка, за време рата, комунисти су узимали сву летину од мог деде за „народну власт“, остављали породице тежака са шаком кукуруза.

Данас на послу се поведе нека прича, и протеже се канцеларијом „идемо на гласање“, а мени се оте просто „ја не идем“. Запрепасти се предпостављени па ме позва да међусобно разменимо пар речи. „Немој да си тврдоглав, да изађеш на гласање и да гласаш за Тадића.“ Хвала, али не хвала. Настави са читањем Ко ћути?

Лицемери и говнари

Нисам од оних који мрзе, макар не превише. Више волим да презирем. Није хришћански, али је често сврсисходно и штеди ти време, да уместо да га тошиш на теби безвредне, време проводиш са људима који ти нешто значе.

Од свих људских особина, највише од свега презирем лицемерје. За оне са јефтинијим улазницама, то су дволичне особе, оне које из неке користи себе представљају позитивним и добрим ликовима, чине добра дела „за публику“, тапшу те по рамену и говоре ти и чине све позитивне ствари које можеш пожелети. Али се треба запитати, чему све то ако недостаје обавезна особина коју лицемери немају – искреност у томе што се чини. Настави са читањем Лицемери и говнари