Била је то 2008. година…

… занимљива и делом другачија него претходне, па ипак прође. Ретроспективе на крају неког периода не знам чему служе — да се подсетимо шта се догодило у том претходном периоду и да уједно другима покажемо исто то… или можда нешто сасвим друго? Ах да, то се зове „самореклама“ :). Ал’ ред је ред, ваља сагледати учињено и поставити неке циљеве за наредни период. Зашто да будем најгори од све деце у песку, као и свих претходних година блоговања, и овог 31. децембра осврћем се за собом. Настави са читањем Била је то 2008. година…

Дударим поново јаше

Ако пратите блогосферу са „ових“ просотра, онда вероватно знате и за анонимног блогера који је себи наденуо име Дударим и под њим објавио сијасет фантастичних животних прича наоштрених хумором који никога не оставља равнодушним. Ако за њега знате, онда се радо сећате сваког новог чланка који је написао и објавио, и који смо читали и изнова се смејали свако мало… све док се није „трагично дисконектовао 12.02.2008. године после дугог и тешког блоговања“, а верне читаоце оставио у туги и жалу за здравим смехом. Настави са читањем Дударим поново јаше

Свршити уз СМС

Мотам Блогодак и налетим на Горанов чланак „Време ћутања“ о изборном СМС спему у сред „шутње“, па ми паде на памет да свршим овогодишњу председничку (пост)кампању са једном СМС спемом који сам добио од другара (кога сам помињао у запису „Ко ћути?“). Шаље он мени:

Бог се јави пријатељу кад устанеш 3. фебруара у недељу, ако желиш земљу чврсту помоли се часном крсту и не гласај за туђина, но’ за нашег домаћина. Туђина је било доста од србије шта нам оста, но размисли са фамилијом, пријатељем и комшијом да ли има ико бољи по народној да је вољи и свима је нама жеља да имамо градитеља ко у доба Немањића срцем гласај НИКОЛИЋА па поруку ти продужи, нашег Тому заокружи (1)

… а одговарам ја њему: Настави са читањем Свршити уз СМС

Ко ћути?

Пошто је популарно оплести коју филозофску реч о изборима, реших да после данашњег лобирања на послу напишем и ја који редак. Нека остане да ме подсети за пар година оно што ћу тада и да видим. Али пре тога, блиц ретроспектива.

Пре два дана, дошао мој школски другар да покупи лаптоп на који сам му стављао Windows 98 како би могао да ради још један део посла који иначе ради. Умало се не посвађасмо на крв и нож кад је почео да прича о Николићу и радикалима као једином правом излазу за Србију. Бла, бла, човек са села, разумем га. Деведесетих је, док сам ја причао о монархији, он следио мисли диктатора Милошевића, што је и нормално; у таквом окружењу је он растао. У Книћу, одакле ми је мајка, за време рата, комунисти су узимали сву летину од мог деде за „народну власт“, остављали породице тежака са шаком кукуруза.

Данас на послу се поведе нека прича, и протеже се канцеларијом „идемо на гласање“, а мени се оте просто „ја не идем“. Запрепасти се предпостављени па ме позва да међусобно разменимо пар речи. „Немој да си тврдоглав, да изађеш на гласање и да гласаш за Тадића.“ Хвала, али не хвала. Настави са читањем Ко ћути?