Аааааа!!! Неееее!!!

Е стварно се НИКАДА нећу опаметити. Зашто сам поново почео да дуге записе пишем онлајн?! :( Па ја сам будала. Кретен. Манијак. Мрзим свој мозак. ААААААААААААА!!!

Л&М, пре неких сат времена сам се улоговао на бБлог и почео да пишем нови запис о новој верзији OOoTranslit-а. И све би то било супер да у међувремену нисам узео да направим снимак екрана нове верзије, па онда да поашљем на фото галерије, а онда се испостави да се нешто узјебало на галеријама. Па онда једно пола сата решавах тај проблем, док га не реших и не оспособих галерије да поново раде и да могу да додајем нове сличице. Па онда направим tar.bz2 пакет који пошаљем и направим нови ИД на систему за преузимање датотека код мене, и онда се вратим назад на формулар за писање записа. Написао сам опширан запис, прегледао га, исправио грешчице и све то без размишљања и копирања у клипборд послах ка записима. Стиснем ја чаробно дугменце „Save Entry“ кад имам шта да видим, или што би рекли „ја тамо, кад оно међутим!“ – логин страна. Истекла је ЈЕБЕНА КУКУИ СЕСИЈА ЈЕБО ЈОЈ ЈА МАТЕР и мој лепи дуги опширни дивни мили паметни турбо мега супер стар запис оде у ПИЗДУ ЛЕПУ МАТЕРНУ!!! Поједе га /dev/null!!! Нестао је. Ја удри на Back History ал оћеш стојка, не може. Добијам поново формулар за пријаву. Ево, већ ме заболе ова шупља јебена главуџа. Јеботе, какав дебилизам.

И сто пута сам себи рекао да прво напишем запис у локалу уз повремено чување измена, а кад завршим и исполирам текст то „прелепим“ у формулар и пошаљем, ја сам поново направио стару грешку. Раније ми се дешавало да ми пукне веза на модему и да не могу лако да се накачим назад на нет, или пукне лисица, или прсне пенџер на послу, и пропадне ми запис. А сад још и ово. ЈЕБЕНА СЕСИЈА! ЈЕБЕНИ бБЛОГ! ЈЕБЕНИ НЕТ! Бррррр…

Не могу више. Ако сутра стигнем, покушаћу да ЈЕБЕНО ПОНОВО!!! :( напишем овај запис о новој верзији пресловљивача… али онако добро сумњам да ћу имати инспирације… :( ФАК ИТ!!!

3oTrans 0.3.1

И ето, хиперпродукција на делу :) Мада сам планирао да ове измене сачувам за неки већи додатак могућности у макро, Бране Јовановић ме „натера“ да га издам овако, у раскораку :)

Дакле, новине у овој верзији су:

  1. уместо падајућих листа за писма поново враћена опциона дугмад али сада у две групе
  2. постављено подразумевано пресловљавање из латинице у ћирилицу
  3. макро за пресловљавање пребачен у модула fncTranslit а део за враћање погрешно пресловљених речи у модул fncDeTranslit
  4. додато центрирање дијалога на екрану
  5. померено задавање променљивих иза провере избора писма за пресловљавање, што ће резултовати мањим оптерећењем ресурса (занемраљиво мали, али кад већ може :)

Инсталација се своди на оно старо паковање датотека из архиве у OpenOffice.org_директоријум/user/basic/Standard/ а више детаља о додавању макроа и постављању пречица са тастатуре и иконица на линију алата у следећем издању ГНУзиле у чланку „Разговор са поводом“.

И умало да заборавим, преузимање: 3oTranslit 0.3.1

Идеја за 3oTrans

3oTrans сада има избор између транслитерације над целим текстом или над избором (селекцијом). Има три понуђена типа записа (ћирилица, латиница и YUSCII). Зашто је ту и YUSCII објаснићу касније. Оно што је преостало да се дода је непревођење у лариницу веб адреса и речи у којима се појављују енглеска слова Q, W, Y и X. Ово је могуће одрадити на два начина; на лакши и на тежи :)

Ајде прво тежи, лакше је за објаснити :) Ово важи за већ транслитерован текст у ћирилицу, где су грешком транлитероване и специфичне несрпске речи. Употребом регуларних израза за SearchDescriptor пронађе се реч која испуњава услов, а онда се ћирилични текст у избору пребаци у латиницу већ примењеним методом у макроу.

Културнији начин је прескакање речи које испуњава услов при самој транслитерацији у ћирилицу или YUSCII. У овом би случају морала или да се занемари промена над целим текстом у SearchDescriptor-у и употреби узимање сваке речи посебно у променљиву па онда ако она није реч коју не треба преводити одрадити над њом замену као над изабраним текстом, или преводити само ако реч не испуњава регуларни израз, т.ј. испуњава регуларни израз да није та реч. Ово уме да буде мач са две оштрице јер иако се у мање физичких корака посао одради, време транслитерације ће бити нешто дуже, али мислим да нико неће транслитеровати 500 страна текста :)

Е сада, регуларни изрази који испуњавају ове услове са почетка приче су:

за енглеске речи: [^\ ]*[qwyzQWYZ]+[^\ ]*
за веб адресе: (http:|ftp:|www.)+[^\ ]*
за адресе е-поште: [^\ ]*@[^\ ]*

Ух, сморих се :) Ово сигурно нећу имплементирати у наредних недељу до две дана, али после тога, сигурно ће да буде функционално.

3oTrans 0.3.0

Иако сте можда помислили да сам се успавао или ме ово лепо време одвукло у природу, делимично сте погодили. Не, нисам се успавао :) Лепо време ме је измамило из замрачене собе и удаљило од бљештавог монитора. Ових лепих дана највише поподневног времена сам провео са породицом у шетњи. Али, у међувремену се и радило :)

Прво, напустио сам Гном и прешао на XFCE 4.2.1.1. Не само да се брже подиже, већ исто толико брше и ради. А и лепо изгледа :)

Можда не толико екстремно битно, али везано за моје пројекте, OOo макро за транслитерацију текста из латинице у ћирилицу (и обрнуто) еволуирао је до верзије 0.3.0. Уз помоћ људи на ООо форуму данас сам коначно успео да оспособим замену текста у избору (селекцији). Бране Јовановић је модификовао дијалог за избор писма (пребацио опције у падајуће листе) и додао YUSCII као трећу варијацију писма. Преузмите 3oTrans 0.3.0 макро (bzip2 архива је величине око 10КБ). Инсталација се своди на копирање датотека dialog.xlb, script.xlb, Module1.xba и dlgTranslit.xdl у директоријум user/basic/Standard/ у вашем OpenOffice.org инсталационом директоријуму и додавање на линију алата (eng. Toolbar) дугмета које покреће макро RunTranslit. Када будем стигао (имао времена на претек) написаћу упутство за инсталацију макроа, или, још боље, направити инсталациону процедуру у једном ООо документу :)

Следеће – транслитерована је ГНУзила на ћирилицу, остала је још насловна страна да се пребаци (чекам да ми Чиван пошаље изворну верзију у SVG-у) и провера текста пре прављења PDF-а, па онда још само да пустимо проглас да је експермиментално издање публиковано.

Још једна занимљивост је да сам Петру изложио идеју оснивања Удружења корисника Линукса Крагујевца. Ова вест је и објављена у данашњем Гласу шумадијско-поморавском. Чим завршим са писањем текстова за Свет Компјутера и средим „Предлог правилника“ за ГНУзилу, бацићу се на организацију промовисања иницијативе за оснивање удружења и прикупљање пријава. Ако вас не мрзи, баците поглед на предлоге логотипа удружења на УКЛиК.

Шизела vs. Смирела

Среда, 24. март 1999. године, цело пре подне на послу су причали како данас почиње бомбардовање. Зајебанција на ту тему као поспрдну чињеницу „ко сме бре нас да бомбардује“ прожимала је први нерадни дан на послу. Радници нису отишли на терен, неки су отишли кућама, углавном, спремали смо се за вече када ће све почети (а можда и неће!). Како сам био најмлађи запослени са најмање радног стажа, „нормално“ је било да први дежурам. Код куће су ми остале супруга Даца у шестом месецу трудноће и мајка, али ми је (срећом) фирма близу зграде.

Пред крај рада сам отишао до куће да ручам и спремим се за ноћно дежурство. Тако је и било. Око 16 сати сам се вратио у фирму и са чуварем Жељком „чувао“ фирму „да је неко не однесе“ :)

Не сећам се кад се огласила прва „Шизела“, популарно називана сирена за оглашавање почетка ваздушне опасности. Могуће да је било око 19:30, али нисам баш сигуран у то. Позвао сам кући и рекао да одмах сиђу доле у склониште зато што је почела ваздушна опасност, на шта су ми моје жене рекле да гледају серију и да им не пада на памет нигде да иду јер то није тачно. АЛООО!, па зашто ја дежурам овде ако то није тачно. Отишао сам до куће и буквално их истерао напоље.

Прошао је неки минут од 20 сати, Даца и мајка су у обданишту ишле кроз шумицу ка склоништу, Жељко и ја смо кренули из управе ка путу и тек што смо сишли низ степенице одјекнула је јака детонација. Стакла на управној згради су се затресла и настала је тишина. Замукао је жубор људи у оближњем обданишту око склоништа, а Жељко и ја смо брзо потрчали даље од управе. Укључили смо радио да чујемо шта су гађали. Био је то ваљда напад на касарну у великом парку. Нас двојица смо сишли у обданиште да поделимо „страх“ са осталима.

Највећа фора је била та што су мушкарци били испред склоништа, окупљени у круг, и из руке у руку је кружила прво једна а потом друга флаша „шљиве“, веома брзо се празнивши до дна.

Касније сам са мојима отишао прво у село Кнић на неколико дана, па онда у Дацино село Горња Сабанта, такође на неколико дана, да би се после тога Даца и ја вратили назад у стан и остали до краја „рата“, а мајка је остала у Книћу са њеном фамилијом.
Прво чега се сетим кад неко помене то бомбардовање и „агресорске НАТО авионе“ је добро зезање, пријатељство и дружење међу свим људима као никада раније. Сви су се слагали, све је било супер. Жртве које су страдале у том периоду, страдале су због оних који нису слушали упозорења „агресора“. Људи су „џарали врагу у очи“ певајући по мостовима. Жао ми је што тада нисам користио Интернет, па да будем парче те велике зајебанције, али сам куповао Свет Компјутера и комп носио са собом у село :)

Још једна ствар које се сетим кад чујем о том времену – у Книћу испред продавнице смо мој покојни теча Бранко и ја пар вечери глуварили уз пиво из зидарске флајке и како смо „на брду“, у Бусарцима са рођацима левчили „шљиву“ и гледали небо ка Краљеву и Поникве (је л’ се тако беше зове онај аеродром тамо?), коментаришући због чега се све ово дешава и шта је требало урадити да до тога не дође. Знате оно, после рата сви преживели су генерали ,и сви знамо за С300, браћу Русе који ће да нас бране, НАТО агресоре и слична срања.

Једне недеље, кад целога дана није било „Шизеле“, Даца и ја смо се венчали у измештеној општинској венчаоници, а после тога и у Цркви.

Кад неко каже како не жели да се сећа тог времена „рата“, кога по мени и није било јер су за рат потребне две зараћене стране које се боре (зар не?) и како је све било ружно и одвратно, ја само кажем да је у последњих петнаест година тај период у мом животу био највеселији и најпозитивнији, јер су људи око мене били испуњени позитивном енергијом, поносом, пркосом, и сви су били на истој страни. Нисмо се делили и пљували једни другима иза леђа. Дисали смо једним плућима.

Али, после седамдесетак дана од почетка, све се то завршило и вратило „у нормалу“. Почела су стара добра препуцавања, прогањања, убијања… сивило. Последња „Смирела“ је убила све оно позитивно :(