Погореше

Ако сте случајно помислили да су „Слободне мисли“ испариле на врућини, преварили сте се. Трећи гост који даје допринос овој збирци је Радосав Вуловић, од недавно ширем аудиторијуму познат и по свом првом блогу Џангризање једног наџака. Вулета сам упознао почетком 2006. године преко једне Крагујевачке приче. Брз је на прстима, нема длака на језику, суров је и 24/7 наоштрен да нагрди све што му не пасује. Кад је бирао домен за блог, уместо пригодног „дркаџија“ предложих му „наџак“ — фигуративно је исто, само је ово друго „културније“ за децу и омладину ;) А уме да буде и фини, са све белих рукавица.

На летовању сам у Алањи, Турска. Хотел првокласан, 5+ зведица са свакаквим зезалицама које се могу замислити. Од Турског купатила, преко сауне, фитнеса, тениса (и дању и ноћу), ђакузи кâда, тобогана, све до масера (на моју жалост, није нека заносна азијска лепотице, већ бркати Турчин који ти враћа сваку коску на место). Наравно, овакав хотел се не може замислити без барем 2 базена, скоро па олимпијских димензија. Нормално је и да овакав хотел буде пун Енглеза. Ма, шта пун — препун! Ваљда само ми и још 2 породице из Холандије нису са „Острва“.

И поред свих наведених „ђаконија“, сведок сам, па мало је рећи невероватног дешавања, сваког дана. Тачно у 8 сати по локалном времену, као по команди, сви Енглези се сјате око базена и заузму од прве до последње лежаљке. И крену, са чиме друго него са пивом. После 2-3 пива, како се Сунце успиње, тако они пређу на коктеле. Не на оне безалкохолне, већ оне који ударају највише у главу или ноге (знате ону стару: „у главу све знам, ал’ на ноге не могу“). Овако терају до 11 сати, а онда, неки пре, неки мало касније, заспу онако обезглављени, што од попијеног алкохола што од сунца које пржи. Наведено за последицу има да добијају опекотине од сунца, првог и другог степена. Нормалан човек би помислио да после тога беже у хлад, али не и Енглези. Синови гордог Албиона, не да не беже у хлад, него настављају са пржењем. Скоро да би човек помислио да имају неки српски ген у себи, па покушавају клин клином да истерају. Мажу се којекавим уљима, кремама, геловима, али слаба вајда.

Ајд’ на страну то што су мазохисти (ко паметан би се чварио на сунцу цео дан), они бре изгледа имају и неки страх од воде! И поред тога што се пеку на лежаљкама које су удаљене макслимално 2 метра од ивице базена, у воду не улазе. Никако. Мислим да их ни пушком не би натерао да ускоче у базен, не би ли се мало расхладили. Тако се може видети несвакидашња слика: гомила „изгорелих“ људи око базена, али ниједан у базену. Чудо невиђено. Базен зврји празан. Као и ђакузи, као и терени за тенис, одбојку. У фитнес сали се гарант се паучина нахватала.

На плажи иста прича. Они који нису успели да „нахватају“ лежаљку поред базена, приморани су да иду на плажу (ја сам један од њих, али само зато што хоћу да будем на плажи). Истегну се по лежаљкама и тако проведу цео дан. Ни у морску воду не улазе, иако су позната поморска нација. Само се прже и мажу… и пију (шта год до’вате, а да није вода).

Да ли је ово неки феномен својствен само Енглезима или није, немам појма. Знам само да људи погореше од своје воље. Никако ми не иде у главу, како је могуће да неко дâ толико лове за летовање, да би га провео добијајући опекотине од којих ће да се лечи наредних годину дана? До новог летовања и новог пржења.