Знате ли ове људе?

Сећате ли се мог пројекта „Слободне мисли“ који сам покренуо пре две године, и који је после три гостовања некако отишао на двогодишњи одмор? Синоћ ме пита Никола, један од блогера које сам тада позвао у госте „Је л’ онај позив за гостовање још увек важи?“. Мој одговор сте ваљда већ сконтали.

Копам по ганглијама у потрази за тренутком виртуелног упознавања са Николом, али ми нешто не полази за мозгом. Не сећам се тачно, а готово сам сигуран да је било и пре његовог првог коментара на Записима. Углавном, писао је лични „Walkers Blog“ од кога су остали само остаци. Основао је онлајн књижевну заједницу Eniaroyah, од априла 2008. као сарадник пише за „Свет компјутера“, а недавно је са другарима покренуо и први српски блог о играма „Игрорама“ коме предвиђам светлу будућност.

Интернет нам омогућава две различите, а веома сличне ствари. Прва је да свако од нас може да постане познат. Колико знан и коме, то зависи од бројних фактора. Урке, наш љубазни домаћин, познат је како „нама са интернета“, тако и бројним читаоцима часописа Свет компјутера, од којих многи и не читају блогове. Са друге стране, интернет нам омогућава и да се брзо и лако повежемо са познатима и „познатима“. Свако од нас може да прати Марка Хамила на twitter-у, или да се дружи са Нилом Гејменом на goodreads-у. Међутим, тек је спој ове две појаве довољно узбудљива тема о којој би ваљало размислити.

Замислите само – на интернету „упознате“ особу која се бави одређеном врстом стваралаштва; та особа постане позната широм мреже, те ван ње; ви сте били део тог процеса, један од раних поштовалаца дела, гласника светле будућности коју је, уз најбољу вољу, веома незахвално предвиђати. Не говорим о „пет минута славе“. Не мислим на популарне домаће блогере који су надживели своје дневнике и еволуирали у успешне привреднике. Сигурно не причам о онима који никад нису отишли даље од шкработина на маргинама интернета.

Реч је о уметницима, признатим у својој области: О девојци која је старим Кодаком сликала сеоске пределе, а данас излаже фотографије у Италији; о човеку који је желео да прича приче, а сад их објављују у Америци и Јапану. Не желим да умањујем значај свега што се одвија на мрежи, али не треба ни заборавити да је живот постојао и пре ње, а вероватно ће и после. Дакле, размислимо о људима које познајемо данас – који раде „нешто“ што воле, а што их сутра може учинити славнима, уписати њихова имена у уџбенике или довести до тога да се у очима света сви огледамо у њиховом лику и делу.

Наравно, иако својим познаницима и пријатељима желимо све најбоље, не можемо само почети да их набрајамо. Увек постоје они који се нечим баве аматерски или из хобија, који и не стреме тешко достижним висовима Хеликона. Ми тражимо оне друге, посвећене и спремне на жртву, намерене да остваре своје снове. Људе који су се сусрели са суровим зубима критике, те тупом досадом ропског вежбања које води до савршенства. Особе које су спознале сопствену истрајност на делу и насмејале се у брк картама које им је поделио живот изнедривши их на дивљем Балкану.

На моју изразиту радост, могу да кажем да познајем много оваквих људи. Разлог томе јесте што сам део неколико различитих интернет-заједница које окупљају креативне особе. Иако многе од њих нисам никада срео уживо, „знам“ бројне младе песнике, писце, фотографе, илустраторе, аниматоре, глумце, архитекте… Многи од њих већ су остварили више него што просечан становник ових предела учини за цео свој живот. Па ипак, најчешће то није довољно. Одувек је овај крај представљао „мртво море“ за све који уче да пливају у очима муза.

Издвојио бих три особе за које сматрам да њихова имена вреди чути данас и упамтити за сутра. Наравно да није реч о јединим људима којима предвиђам успех, али ни свет није створен за један дан. Искрено верујем да ће, ако наставе тежим путем којим су до сада крочили, њихова дела једног дана постати обавезна лектира свих љубитеља уметности. Реч је Ивану Станчићу (будући драматург), Дони Вајганд (самоука илустраторка) и Ранку Трифковићу (прозаиста). Посреди су аутори који су већ показали квалитет и добили прва признања, али у овој околини заслужену славу не би стекли ни за сто година – да нема интернета!

Иван Станчић је храбар младић одрастао у џунгли од бетона и неона. Студира драматургију, како сам каже, на пољани где је возио бицикл (стр. 187). Знам га од почетка прошле деценије, зоре двадесет и првог века. Читао сам његове прве текстове, дискутовали смо о књижевности, писању, попили пиво на Скадарлији. Гледао сам како му живот отима перо из руке, само да би га ненадано одвео иза позоришне завесе. И знате шта? Он тамо припада, наоружан дидаскалијама, бекетовским дијалозима и сценама из дивљег срца Београда, града који ће заувек остати његова муза.

Дона Вајганд је илустратор-наивац; самоука дигитална сликарка која је просторну дубину и перспективу успешно заменила рељефним шемама, уз чију помоћ позадину слика растаче у неограничено пространство интернета. Њене илустрације одликују се недостатком оштрих линија, али новија дела показују труд да се овлада различитим техникама и уздигне изнад ограничења сопственог стила, што је одлика правих мајстора. Од троје о којима пишем данас, једино њу нисам имао прилике срести уживо, па овај пасус остаје без утиска о личности иза киста.

На концу, али најближи успеху који му предвиђам, јесте Ранко Трифковић. Реч је о веома талентованом писцу, који се свесно одрекао робовања музама и испекао занат вишегодишњим радом, да би свој труд крунисао у школи креативног писања код угледног аутора Зорана Живковића. Иако, по мом мишљењу, мајстор езотеричне цртице каквог српска књижевност данас нема, одлучио се да крене тежим путем и пише приповетке и романе. Његов првенац, „Лудаче“, објавила је издавачка кућа Чекић, а потписао је и неколико приповедака у различитим књижевним часописима код нас и у иностранству.

Намерно не наводим изричите доказе за своје тврдње и мишљење о њима. Не желим ни да покушам икога да убедим у квалитет ових младих људи. Сматрам да је довољно скренути вам пажњу да постоје и да стварају. Људи отвореног, али критички настројеног ума, већ ће сами знати да пронађу и проуче њихова дела, ако тако пожеле; да пронађу своје истине и оформе сопствене ставове. Можда вас потрага за њима одведе у сасвим супротном правцу, па пронађете некога новог, чије деловање већ улепшава наше постојање, иако за ту особу и не знамо.

Од вас очекујем само једно – да размислите!

Јесте ли ви можда особа која ће све друго подредити напорном путу одрицања и самоспознаје? Није срамота ако нисте. Не можемо сви бити уметници, нити имамо сви у себи буктињу коју ћемо по сваку цену претворити у духовни светионик. Велики пламен захтева да спалимо много тога, како би се одржао и надјачао тмину. Па ипак, можда познајемо некога из чије животне приче јасно видимо, или бар наслућујемо, величину коју ће свет тек спознати. Ви знате ко је та особа. Пружите јој подршку. Не морате да напишете њихово име на популарном блогу. Довољно је да им се осмехнете у пролазу. Ко зна, можда тако промените свет на боље за све нас.

О Аутору

Никола Буљ је по образовању професор српске књижевности, по занимању новинар-сарадник магазина „Свет компјутера“, али пре свега становник светске мреже: активан је блогер од 2004. године, покретач неколико различитих презентација од 2002. и учесник различитих дискусионих форума од 1999. Ових дана углавном досађује људима на твитеру и слуша музику у погрешно време.

Објављено од стране

Александар

Самостални веб програмер. Дугогодишње искуство у развоју веб софтвера коришћењем WordPress, PHP, jQuery, HTML5, CSS3 (SASS/LESS).

5 мишљења на „Знате ли ове људе?“

  1. Redovno sam pratio Walkerove tekstove i uzivao u svakom. Povremeno ostavio po koji trag putem komentara i evo mi sada prilike da to ponovo ucinim, sa ogromnim zadovoljstvom.
    Uvek odlicno srocen tekst, odlicna tematika.
    I moja vrata su uvek otvorena za ovog predivnog gosta. :P

    Veliki pozdrav i domacinu :)

  2. jako zanimljiva prica,mnogo je kvalitetnih ljudi koji ne mogu doci do izrazaja zbog napadnih i arogantnih osoba koji vole omalovazavati tudji rad, imam utisak da je net napravljen za isfrustrirane ,zatim ljudi gube motivaciju a jedino sto im treba to je podrska.Volela bih da napravim sajt koji bi okupio zanimljive ljude,ne samo iz sfere umetnosti,sajt koji bi iznedrio uspesne i sto da ne poznate licnosti.Nisam programer i to mi za sada nije moguce.Pozz

  3. jako zanimljiva prica,mnogo je kvalitetnih ljudi koji ne mogu doci do izrazaja zbog napadnih i arogantnih osoba koji vole omalovazavati tudji rad, imam utisak da je net napravljen za isfrustrirane ,zatim ljudi gube motivaciju a jedino sto im treba to je podrska.Volela bih da napravim sajt koji bi okupio zanimljive ljude,ne samo iz sfere umetnosti,sajt koji bi iznedrio uspesne i sto da ne poznate licnosti.Nisam programer i to mi za sada nije moguce.Pozz

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *