Сећање на оца

На данашњи дан, 19. марта пре десет година, у саобраћајној несрећи трагично је настрадао мој отац Михаило Мика Урошевић у 59. години живота.

Више ништа није исто без тебе!

Исечак о несрећи из листа БОРБАДана 19.03.1998. године на путу Краљево-Крагујевац, у селу Витковац, у тешкој саобраћајној несрећи на службеном путу, у путничком возилу марке и тип ЈУГО 55 ТЕМПО 1,1, рег. ознаке КГ 249-794, бр. шасије 01050663, бр. мотора 1533645, год. производње 1997., власништво ЈКП „Зеленило“ Крагујевац, покинули су радници овог предузећа: Урошевић Михаило – директор и Стешевић Вукомир – радник.

Доказ: Записник о увиђају KRI, бр. 51/98, од 19.03.1997. године.

У саобраћајној несрећи учествовачо је поред наведеног возила још два возила, и то:

  1. Теретно возило марке„VOLVO“, тип F-12, са теретном приколицом, које служи за вучу других теретних возила, рег. ознаке M-602-219 и рег. ознаке DG 963-848 (двојна саобраћајна дозвола), које је скривило удес, а којим је управљао Кузељевић Обрад, радник МУП-а Србије у Кули.
  2. Теретно возило марке „RABA“ – специјални тегљач, тип 883 „13“, рег. ознаке KV 107-955 са приколицом, којим је управљао Кнежевић Миљојко из Врњачке Бање.

Доказ: Записник са места увиђака KRI-бр. 51/98.

До несреће је дошло тако што је теретно возило „ВОЛВО“ власништво МУП-а Србије, дана 19.03.1998. године, око 17:50 часова, на путу Краљево-Крагујевац, у селу Витковац, претицало у кривини, на пуној линији, теретно возило марке „РАБА“ – КВ 107-955 када је из правца Краљева, крећући се својом десном страном, наишло путничко возило марке „ЈУГО 55“, рег. ознаке КГ 249-794, власништво ЈКП „Зеленило“ Крагујевац, којим је управљао Урошевић Михаило, директор овог предузећа.

У тренутку је дошло до судара ова два возила, предњим левим чеоним странама, а затим се „ЈУГО“ преврнуо поред десне стране пута, гледано у оправцу кретања овог возила, када је поред Урошевић Михаила, погинуо и Стешевић Вукомир, рођ. 1964. године са пребивалиштем у Крагујевцу, ул. ЈНА бр. 48.

На жалост, не дешава се само другим :(

Слупани југо

Објављено од стране

Александар

Самостални веб програмер. Дугогодишње искуство у развоју веб софтвера коришћењем WordPress, PHP, jQuery, HTML5, CSS3 (SASS/LESS).

11 thoughts on “Сећање на оца”

  1. Наравно. Чини ми се да је одлежао годину дана у истрази и још толико после пресуде. Обрати пажњу на детаљ „којим је управљао Кузељевић Обрад, радник МУП-а Србије у Кули“.

    Пре десет година нисам имао ни могућности, ни знања а ни снаге да било шта радим поводом тога. На жалост.

  2. Не знам шта да ти кажем, пошто моји ставови о животу и смрти често увреде људе, па нећу о томе ништа.

    Али колико ја могу да видим, иза себе је оставио нешто чим би могао да се поноси. А и личиш на ћалета јако, имаш тај поглед.

  3. Нема шта пуно да се каже. Ја нисам од оних који умиру после смрти најближих, јер свако има свој живот да живи, па докле траје, трајао је.

    Између осталог, и моји погледи на живот и смрт често увреде друге људе, али ја и даље остајем при своме, поштуј мртве, али живи живот живог човека, т.ј. себе, док имаш шансу да то чиниш. Кад је не будеш имао, биће ти касно да се кајеш.

  4. Da, primetio sam da se radilo o radniku policije, zato sam i pitao. Ne znam zašto bi zbog bahatosti i nepažnje ubiti čoveka u saobraćaju bilo manje strašno i manje kažnjivo. Strašno je odležati samo dve godine u zatovru zbog ovoga. Verovatno se i za obijenu trafiku dobije više.

    Ali ako treba tražiti utehu, onda ovo da je pravda bar nekako bila zadovoljena, može da koristi. Ne bih navodio lični primer, ali znam momka koji je usmrtio ženu na šetalištu i nije odležao ni dana. Tata, “ugledni” političar je sve to sredio u nekoliko telefonskih poziva. U stvari, znam puno ovakvih slučajeva. Kod nas postoji običaj da se zbog ovakvih stvari ne leži u zatvoru. Onda to za porodicu zna da bude još veći udarac od same pogibije najbližeg…

  5. Dugo sam pretrazivala Internet da bih nasla nekog sa iskustvom koje je slicno mojem.
    Prvo da ti kazem da mi je iskreno zao zbog tvog oca,kao i zbog smrti njegovog kolege.
    Slucaj nesrece moga brata je slican(osim onog najvaznijeg,i najtragicnijeg aspekta)kao i slucaj nesrece tvog oca.MOj brat je imao 17 godina,kada je na njega ,u pola bela dana,pijan u Ladi Nivi naleteo pripadnik specijalnih jedinica.Prelazio je ulicu na pesackom prelazu,bilo je zeleno svetlo,a pijani vozac je naleteo prosavsi kroz crveno svetlo.
    MOj brat,je hvala Bogu ziv,ali se danas krece pomocu staka.
    onaj koji je skrivio nesrecu je i dalje ziv i zdrav,radi kao instruktor u policiji i cak nije ni dana odlezao zbog,ne mogu reci nesrece,vec bahatosti.
    Mozes li mi reci kakve je posledice ovo postavilo po radnika policije,da li mu je oduzeta vozacka dozvola,da li je dobio otkaz,da li se kajao zbog pocinjenog dela,da li znas gde je danas.
    Poznavajuci nacin na koji kolege stite jedan drugog,ne bi me cudilo da i dalje radi kao policajac.
    Pozdrav od Sanje

  6. Moju blisku rodjaku je pregazio sin visokog policijskog sluzbenika, taksista, dok je stajala na pesackom ostrvu (!). Bila je trudna, sa dvoje male dece pored sebe. Hvala Bogu, izvukli su se sa teskim povredama i trajnim, ali ne previse ozbiljnim posledicama. Tatin sin je odjurio i nikad ne bi bio uhvacen, nego je bilo ocevidaca koji nisu mogli da veruju da je pregazio trudnicu sa dvoje dece i svedocili uprkos svim pritiscima i opstrukciji. Vinovnik nije odsluzio ni dana u zatvoru, tata i mama su sve sredili.

    Inace, ja mogu da razumem da elita ne pristaje da im deca idu u zatvor. Ta drustvena stvarnost je stara koliko i ljudsko drustvo. Ono sto ne mogu da razumem je da mocnici, kad vec “sredjuju” stvari, nisu ponudili nikakvu nadoknadu unesrecenoj porodici. Kad su vec silni, skoro bozanski svemocni, mogli su npr platiti lecenje, stipendirati decu, kupiti im stan… Ali njihova sila izgleda deluje samo u jednom pravcu: necovestvu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *