Овај запис ћу писати у „мементо“ стилу (унатрашке а унапред :D).
Дошли смо до закључка да је 10 дана сасвим довољно да се добро одмориш (ако је судити по пословици „пустити мозак на испашу“, онда и да се мозак добро напасе), видиш шта те занима, поцрниш, искупаш се и вратиш назад у велики, прљави град. 15 дана је превише. Најбоље од свега, ове године нико од нас није прегорео, чак се нисмо честито ни ољуштили како треба (мада, не треба).
Јуче се овогодишњи одмор уз таласе мора за моју породицу и мене завршио. Или прецизније, завршио се прекјуче, али смо после 12 сати путовања аутобусом по хладњикавој ноћи, јуче ујутро око 7 сати стигли у Крагујевац.
После 14 дана одмарања (које се углавном састојало у ленчарењу), прекјуче, петнаестог дана, нико није имао жељу и потребу да се одвуче од стана где смо одсели до било које плаже. Знате већ онај осећај када се преједете чоколаде. Развлачили смо се по креветима и полако паковали, ујутру од 8 до пет поподне, уз кратке дремке, наизменично, сви четворо.
Задњих пар дана је вода, после кише у ноћи 4. на 5. јул, постала хладнија, што је условило да нам боравак на плажи буде све досаднији и досаднији. Ипак, користили смо сваки тренутак да направимо боравак занимљивим, па се Ниџа довољно ослободио да је самостално био у води, јурио „сојке“ и скакао уз помоћ маме и тате са стене у море. Једног дана сам у доколици написао и текст за „Свет компјутера“, директ на плажи под сунцобраном, а направили смо и излет до Милоша и његових родитеља у Херцег Нови.
Како је првог јула званично почела „љетња сезона“, све цене су „скочиле“ преко ноћи, што је утицало на даљи избор плажа. Тог првог јула смо направили излет до плаже Жањице (нисам нашао „бољи“ линк). Ишли смо туристичким бродићем „Бони“ (цена повратне карте 5 € за одрасле). Плажа као плажа је уређена као и све друге „приватне“ плаже тамо, и одише духом „црногорштине“ – услуга прилично лоша (ваљда мисле да је то што ти издају лежаљку и сунцобран за 3 € довољно за Европу), канте за смеће се не празне током целог дана (или смо ми погодили баш дан када „бабасера“ користи слободан дан), што је узрок окупљања великог броја осица на плажи. Убрзо по доласку Николу је једна од осица успела да убоде у леву мишицу. Услуга у ресторанима, бар у оном у коме смо ручали (цене приступачне, али сиромашан мени), је јако спора. Имам утисак да им сметају туристи (или је требала да дође порно глумица да би послуга била „на нивоу“) и да су се сморили, као и да им недостаје људства. Вода је прилично чиста, мада сам видео и (веома) чистије. Могуће да је ова плажа некада била „чувена“ (по квалитету), али је сада чувена не знам по чему (шљунак крупне гранулације, треба бити циркуски артист па неповређен и без уганућа стићи до воде). Овог дана је Мики, на велику његову а и моју радост, почео да плива без помагала.
Направили смо излет и до Плаве шпиље, али само Мики и ја, пошто је Ниџа у то време спавао. На путу до тамо се Микију смучило па је повраћао по уласку у пећину (наравно, по препоруци капетана Марија, директ у море иза бродића), али је после тога радо направио више самосталних скокова у воду (са друге стране бродића). На жалост, како сам морао да будем поред њега, нисам начинио фотографије његових скокова, што ми је веома жао. Карта од плаже Жањице до Плаве шпиље је 3 €. Обзиром да се бродић унутра задржао до 15 минута, што је по мојој личној процени прекратко, цена је неприступачна. Но, Плаву шпиљу свакако вреди посетити уколико знате да пливате због фантастичног ефекта азурне воде. Успут се пружа одличан поглед и на острво Мамула.
Од доласка до првог јула смо углавном били на плажи Рафаело; најбољој плажа у Игалу (или већ Херцег Новом, никад ми није била јасна та „граница“), како по питању опремљености и хигијене, тако и по питању услуге, као и на малој плажи код тунела (без мобилијара – лежљаки и сунцобрана, али са чистом и бистром водом). На стени изнад ове плаже налази се статуа замишљене даме/девојке. Не знам о коме се ради, нити како се зове, али лепо изгледа.
Успешно смо стигли на аутобуску станицу у Херцег Новом, где нас је сачекао газда Слобо својим аутом и превезао до Игала. Добили смо премију од смештаја за уложени новац (6 € по кревету, за три кревета). Огромна соба на првом спрату куће, четири лежаја (тросед, двосед и кревет), телевизор (додуше, са само пар црногорских програма, ХРТ1 и Пинк М), кухиња и трпезарија у саставу собе, прибор за јело и судови, велика тераса заклоњена плочом од сунца читавог дана. Обзиром да је соба окренута југоисточно и да нема климе, готово да унутра уопште није вруће. Купатило са кадом и тоалет су заједнички, али како смо сами на спрату до предзадњег дана, нема ограничења.
Кренули смо из Крагујевца са главне аутобуске станице у 21 сат, мада смо на станицу кренули пола сата раније. На срећу, на време сам се сетио да су карте остале код куће, па сам се враћао назад. Добро смо путовали, што подразумева да ни Мики а ни Ниџа нису повраћали током ноћи, као ни Даца (и ја, стандардно), што је велики напредак у односу на претходне две године.
Неких двадесетак дана пре поласка смо резервисали смештај код Тушуп Слободана у Игалу, улица Сарајевска бр. 39. Контакт телефон је ++382 88 332-197, и мобилни ++382 69 286-446, ако коме затреба (има двокреветне, трокреветне и четворокреветне собе). Котакт сам нашао преко Херцегновског сајта града.
