Из политичког живота сам испливао негде, чини ми се, у марту прошле године… или је то било претпрошле… не сећам се. Углавном, много се мање смарам, они истина мање сам и упућен и информисан о аферама и распореду међународних летова којекаквих политичара, ал’ ми није жао, напротив.
Ближе се неки избори, и у припреми су кренули да ме опседају моје „бивше” колеге „саборци” из СПО. Испрва са „сигурним гласовима”, а прошле недеље са гласачким кутијама. Али, доста ми је свега. Нисам се исчланио из странке, али ме заиста више ништа не интересује а да има везе са политичким ликом & делом у Србији, а и шире. На фамозни/фантомски референдум нисам излазио, као ни пунолетни чланови моје породице, а сва је прилика да нећемо изигравати будале ни на предстојећим изборима.
Ја сам се запитао пре „деактивирања” следеће: чему све то, кад су сва предизборна обећања ноторне лажи, кампање се организују зарад убирања „кајмака” и кожних фотеља, а народ к’о народ, ту је само да заокружује бројеве. Свака промена не доноси ништа боље. Телеком је и даље ту, СББ је и даље ту, незапосленост је и даље ту, ситни приватни предузетници познатији као „тлачитељи угњетене масе” су и даље ту, мито и корупција су и даље ту, малверзације и сва остала срања су и даље ту. Говедина, што би рекли БС. А и онако мој глас неће ни најмање утицати на крајњи исход судбине Српског народа, па ћу време које бих потрошио на табанање до гласачке кутије паметно утрошити у опуштање уз квалитетну музику.
Једина политика која ме сада интересује је издавачка кућа Политика Новине и Магазини д.о.о. која издаје „Свет компјутера”
Не могу да схватим ту популарну аполитичност. Јасно ми је да, можда за разлику од неког другог времена, већина људи не треба бити политички ангажована нити да политичаре треба обожавати (а ни веровати им) више од било које друге врсте медијске личности.
Али ми није јасно када неко одбаци своје право да утиче на изборни резултат. Не постоји Велики Глас, сви су једнаки као и твој и сви једнако утичу на Крајњи Исход.
Ја ту аполитичност капирам као презасићеност, као и сваку другу презасићеност било чега другог. Парафразираћу: једеш стално, данима, месецима омиљени сладолед. Једног дана ћеш рећи „Доста је!“. И престати да га једеш, јер ће ти и сама помисао на некада омиљени сладолед натерати мучнину на нос. Ваљда сам се превише саживео са свим тим „баханалијама“ у периоду од тамо неке ’96. када сам добио право гласа (мада сам „митингарио“ против власти са друговима из основне школе још почетком деведесетих), па све до последњих парламентарних избора. Схватио сам да једноставно све то није за мене, и да има много других ствари које ме испуњавају лепше и јаче. Рецимо, коначно је, после годину дана развоја, објављен digikam 0.9.0 и наредних пар дана ћу провести у писању рецензије овог програма за фебруарски „Свет компјутера“. Јер, то поред тога што волим да радим, познајем и већ користим тај програм, доноси ми материјалну корист јер спајам посао и задовољство. У политици си увек нечији лутак који игра по сценарију, мада је режисеру крајња намера „мало“ другачија него онако како си прочитао у скрипти. А и више времена имам да посветим својој деци, не морам да идем на досадне партијске састанке, да лепим плакате и пишем графите у предизборним кампањама, да изигравам члана обезбеђења на митинзима и трибинама, идем на саборе и друге политичке походе. Ево, за око 3 сата идем са пар другара у новоотворени салон техничких уређаја да гледам телевизоре и другу технику, јер до нове године планирам да купим нови телевизор, па после вероватно и свратимо на неко пићенце, да се зезамо :)