Аутор: Александар

Јуче је био тај неки „дан жена“. То му наводно дође велики празник за жене, дан кад оне треба да буду посебне, вољене, пажене, мажене, обожаване, поштоване… задовољене, више него ма којег другог дана у години. Ма није него!

Реклама за „Права реч за добро српско пиво — Weifert” осликава право стање тог празника: „А шта си ти узео жени за осми март? — Три хиљаде… није имала више!”.

Апсурд је то што 98% жена појма нема зашто се уопште слави тај међународни празник. Ја сам начуо нешто у смилу да се то прославља због тамо неких жена почетком двадесетог века које су нешто радиле или нису урадиле или им је неко нешто урадио, у некој земљи… ма појма немам који је прави разлог томе. Углавном, чак и у тих 98% жена има оних које очекују да их мушкарци тог дана гледају на неки посебан начин. Мали је број оних којима тај дан не представља ништа; сасвим обичан дан као и сваки други. Те „неке друге жене” сматрају да сваки од 365 дана у години треба да им буде посебан. Занимљиво је да и ја мислим исто :)

Оне остале бих замолио да размисле о следећем: Ваш драги је најгора варијанта алкохоличара — насилни алкос. Воли вас, пази и мази само оних десет секунди у току дана када је полутрезан. Иначе је у алкохолисаном стању и ван куће. Када дође, то обично буде у току ноћи, прво што вам пожели је добре батине, да се случајно не промените, а онда избацивање из куће да ноћ проведете шетајући по улици или лежећи на клупи у парку. Ујутру се увучете у кућу тренутак пошто се он одтетура до кафане. Ринтате читавог дана а онда вас увече чека исти сценарио. И, тај муж ће вам тог једног дана купити цветић на улици, или још горе у радњи за продају погребне опреме, онако уз пут док се из кафане буде враћао кући, поклониће вам тај цветић, пољубити у образ и рећи „Срећан ти осми март!”. Тако вам је дао имагинацију срећне и задовољне жене, тог њеног дана, и натерао да на тренутак заборавите шта вас чека следеће вечери. И тако, 364 дана добијате батине и 365-ог дана извињење за сав нанети бол у виду увелог цветића.

Романтично зар не?

Можда сада кажете да је таква ситуација екстремна, али, веровали или не, много је више таквих женско–мушких односа него што можете и да замислите.

Кад ме питају „Шта си купио жени за осми март?”, обично кажем оно што јесте — „Ништа. Поклонићу јој себе!”. Зар то није највреднији поклон који јој могу приуштити? Мислим, шта јој представља златни прстен са дијамантима, који нема шансе да купим јер се то скупо плаћа, који може да изгуби док пере судове? Шта јој представља саксија цвећа које ће да увене на промаји кад заборави да затвори прозор? Шта јој значи ружа која ће да увене после десет дана стајања у вази? Шта јој значи чоколада коју ће да поједе и после себи недељу дана набија на нос како се угојила пола грама због те чоколаде? Шта јој представља парфем који ће да потроши за пар месеци? Све ће то трајати кратко а потом да нестане; остаћу јој само ја. Уосталом, моја девиза је да поклоне женама купују само они који на други начин не могу да их учине срећнима или морају да ваде флеке које су направили неким својим непромишљеним кораком или делом. Не кажем да ја своју супругу увек могу учинити срећном, али бих могао кад бих имао стрпљења и био истрајан :)

Сада ће рећи феминисткиње како могу ја да пазим на прозор и ја да га затварам да цвеће не би увело, како могу да мењам воду у вази да би мој поклон дуже трајао, како могу да оперем судове уместо ње да би њене руке остале нежне и глатке, да можемо поделити чоколаду па да се гојимо обоје, да јој купим и други парфем па ће трајати дуже. Али не, у свим тим ситуацијама ће бити ускраћена за моју пажњу и присуство поред ње.

Лепше је да купим флашу вина уз коју ћемо провести још једно дивно вече… само… да није деце… :(