Тужна је судбина ова,
није као и друге,
слика из пустих снова,
и дана препуних туге.
Њу сам заволео јуче,
пре само пола дана,
мисли о њој ме муче,
како је она сама.
Траже је многи људи,
она је посебног соја,
њено Сунце нек суди,
и сада, једина моја.
Како сад пролазе дани,
сваки је дуг без тебе,
зашто смо тако сами,
и ја без моје бебе.
Кад буде свануло јутро,
и птице стале да поје,
рећићу Сунцу да сија,
да видим једино моје.
И тако проћиће дани,
свануће нова јутра,
остаће трагови сами,
да слуте боље сутра.
13. јул 1997.
Пожега