Делимично прегорели свежи домаћи тулумбићи

Експеримент: тулумбићи

Синоћ, Рода

Гурам колица накрцана којечиме и тражим најмању гужву на каси. Ха! Угледам један ред који се не протеже душ рафова, уштекам се у њега. Гура народ колица и носи корпе, исто тражи ред са што мање гужве. Бацим поглед на једну корпу и видим кутију са пет огромних тулумбића (да, контрадикторно, али јебига, може и „пет великих тулумби“).

— Је л’ знаш које брашно иде у тулумбиће?
— Немам појма.
— Нема везе, сад ћу да се вратим.

Кренем ка рафовима где стоји брашно и притиснем број 5 на телефону.

— Ало, мајко. Шта радиш?
— …
— Аха, добро. Кажи ми, које брашно иде у тулумбиће?
— Тип 400, меко.

Гледам по оном рафу, нигде не пише меко… ‘бем му матер…

— Је л’ то ово што пише глатко?
— Може. Ако има, узми Фиделинкино.
— Нема, узећу неко друго. Важи, видимо се.
— Здраво сине. Љубим те.
— Ај, мајко. Чујемо се.

Дохватим пакетић од киле брашна типа 400, глатког, и правац на касу.

Синоћ, у стану

Вадим из висећег дела мајкине роковнике од пре 20-30 година у којима је записивала рецепте, неке збирке рецепата у књижицама, мале куваре (мрзи ме да узимам онај „дебели“ народни кувар са полице са књигама). Спуштам гомилу на сто, седам и почињем да листам – посластице, колачи, ситни колачи…

Нађем рецепт у једном црвеном кувару и у два мајкина роковника, сва три су слична али се разликују у ситницама. Ништа, користићу овај из црвеног што се зове „Мој кувар и саветник“ из 1982. године.

Док сам листао налетим на неке моје кулинарске експерименте. „Ацине чупкице“, смејем се.

— Шта је било?
— Ма ништа, нађох неки мој рецепАт. – смејем се и даље.
— Нешто си спремао?
— Ма експериментисао, па записивао. – још се смејем, – пази:

Чврсто улупати 6 беланаца па додати 370 грама кристал шећера и 100 грама млевених лешника и добро измешати у једну масу. Оваквом масом прелити једну ситно исечену обланду и то пећи на 160°C 15 минута. Печени колач се може прелити топљеном чоколадом или шлагом.

— Па на шта ти је то личило?
— Одкуд знам, ко зна кад је то било.
— А шта си урадио са шест жуманаца, бацио?
— Немам појма, ваљда сам негде оставио. Али пази: 370 грама кристал шећера! :D

Јутрос, у куњињи, после доручка

Пола кила брашна, пола литра млека, пола литра воде, кашика гриза, ванилин шећер, мало сока од лимуна, пола литра уља (јеботе, у сред ове несташице уља! ал’ нема везе, и онако не скупљамо залихе него купимо кад нам треба, флаша траје и по недељу-две), и пет јаја.

Размеравам ове састојке, спремам три шерпе, стављам на шпорет.

— Где је шприц за тулумбиће?
— У шпајизу, у корпи. Само пази да то не испретураш.

Ха! Ја да испретурам… Јеботе, штага чинијица, сламчица, кураца и палаца, торбе, цегери… Једна дршка од шприца за тулумбиће, аха ту је и тело шприца… хм, шире је од ове дршке, мора да има и друга… Аха! Ево и друге дршке за шприц, пасује. Пропустим кроз детерџент и врућу воду, није коришћено бар 10 година.

Пола литре воде и млека у једну, да проври. Пола киле шећера, ванилин шећер и воде преко, да проври. Пола литре уља, ал’ то укључујем тек кад стигне тесто. Повремено мешам у оне две шерпе.

Проврели шећер и вода, нацедих пола лимуна, искључих ринглу.

Проврели млеко и вода, додајем гриз и брашно, и мешам. Крете да се згушњава, искључим ринглу, много се згуснуло а још није сво брашно утрошено. Миксер, метлице за тесто, ја држим шерпу и миксер, жена лупа јаја, једно по једно, спушта на „команду“. Сместисмо сва јаја и преостало брашно, укључих ринглу за уље, добро сјединих тесто.

Тесто у шприц, нож у руке, цеди тулумбиће у врело уље, сеци. Тесто пада и почиње да се купа, мехурићи лудују, смирују се, тулумбићи се заруменеше. Окрени, обрни, пребаци у сируп, окрећи, ређај у посуду за тулумбиће (и раванију, баклаву и друге такве ђаконије). И тако у круг, док се све не потроши. Изгледа да уље не треба да буде много врело, рингла је рокала „на тројку“ па су неки тулумбићи на врховима поцрнели, али за први пут, одлични су (и укусни, што је најбитније)!

Делимично прегорели свежи домаћи тулумбићи
Делимично прегорели свежи домаћи тулумбићи

— А шта то спремате?
— Тулумбиће.
— Је л’ смо ми то некад јели?
— Нисте, нисам то никад спремала, али сам ја јела.
— Оћеш један, сине, да пробаш?
— Па ај’.

Прилази Мики и креће руком да узме тулумбе из чиније.

— Чекај, не можеш тако. Вруће је.

Узмем тацну, кашичицу, ставим му на тацну и дам. Седа за сто, гледа оно тулумбе:

— Па ја сам ово јео.
— Можда…
— Јесам, у селу.
— Супер онда. Клопај.

Помирише, лизне, узме ћоше, стави у уста. Жваће.

— Е, ово много слатко. Превише.
— Значи, не волиш?
— Па, не баш. Али Ниџа ће да једе.
— Добро, за тебе онда има торта са малинама.
— Е супер. Онда ћу ја торту а Ниџа „ово“.

Појео сам пет-шест, пре ручка. Ваљда ће да претекне неки и за сутра… На горњој фотки је само једна чинија, другу нисам усликао, тамо има више :D

Објављено од стране

Александар

Самостални веб програмер. Дугогодишње искуство у развоју веб софтвера коришћењем WordPress, PHP, jQuery, HTML5, CSS3 (SASS/LESS).

5 мишљења на „Експеримент: тулумбићи“

  1. Moja keva je pre često pravila te orijentalne kolače (hurmašice, tulumbe, i ostale „prelivene“ gluposti) ali ih ja ne podnosim uopšte… mokri su :D

    Inače, htedoh da kažem za onaj recept da je k’o moj: kod mene su mere uvek preciznije nego što treba, a uvek se nešto „baci“… :)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *