Пресек стања

Други гост, друга тема, а опет „Слободне мисли“. Јован Вренцовски, међу друговима и другарицама познатији као Јозван, млади је упосленик (сервисер) у продавници рачунарске опреме, како воли да каже за себе „компјукторман“. Недавно је почео да блогује, а онлајн и офлајн изражавање му је препознатљиво повременим додавањем „дискастинг“ зачина. Иако склон претеривању, занимљиво је чути шта има да каже и напише јер обично изненади. Ово је писао ноћас око поноћи.

Јуче сам после доста дуго времена (сигурно два месеца) отишао на неку испоруку. Почели одмори, људи одлазе да се мало опусте и одморе душу, тело и мозак и посао стагнира. Кризу не помињем, јер нама је у последњих 20 година нон-стоп нека криза или неко друго социјално-економско распадање, тако да тај изговор код нас не важи. Али, прво да објасним шта је довело до испоруке…

Среда, мало после поднева

Улази у радњу породица: ћале, кева, син и кћерка. По изгледу и мирису се види да су класични шетачи, они што ушетају у радњу, измалтретирају запослене, покењају се на сред продајног објекта, обришу нос о ценовник  и на крају не купе ништа. Шеф ми беше негде изашао, па сам морао да се ухватим у коштац са бајерима.

– Добар дан, изволите?
– Ми дошли да узмемо компјутор…

Све ми би јасно, одмах. Почиње Гранд парада…

– Је л’ желите нешто одређено, или да вам нешто препоручим?
– Ма ‘оћемо компјутер.
– Је л’ вам треба за неку специфичну намену или онако?
– Па за кући да га користимо.

Да, за играње Солитера и вођење статистике која је комшиница више ратлука појела на кафи.

– Имам нешто овако у понуди, то се сад тренутно највише продаје.
– А је л’ имадеш нешто јефтино, а добро?
– Па, имам овај овде, али то је само за канцеларијске послове, тешко да ћете моћи на њему да играте игрице.
– Добро, ‘ајде дај тај први што си нам показ’о и овај монитор. Је л’ добијамо нешто на поклон?

Таман хтедох да им онако пластично извадим поклон из гаћа, кад ми зазвони телефон, и прекиде се текућа мисао у мозгу.

– Да ли хоћете да платите кад будемо довезли и поставили комп, или сада?
– Је л’ мож’ сад?
– Може.
– Еве ви паре.
– Кажите ми адресу где да довезем комп.
– Ми смо у оне зграде код семафора у Станово. А кад ће да довезеете ову кутију?
– Данас ћу да наручим конфигурацију, у четвртак ће бити овде, па ћемо се чути у току дана да вам јавим када долазим.
– Добро, ал’ немо’ да нас зајебеш..

Гаддемит. Боже, шта ли сам ја згрешио па да ме овако мучиш? Стварно ми није јасно, је л’ мени на челу пише „магнет за срање“ или сам стварно толико баксузан? Ако сам ја стварно неки тамо „Изабрани“, мислим да је време да неко други преузме штафету.

Четвртак, око седам сати увече

Напољу и даље пакао. Али, за дивно чудо, брзо ми се организам адаптирао са пријатних 23 степена, колико је у радњи, на врућих 38°C напољу. Очекивао сам да ће и ауто да ме зеза, пошто га нисмо стартовали скоро месец дана. Стартова на пола кључа, као мина. Као да се и њему жури да што пре завршимо и овај дуги дан.

Долазим на назначену ми адресу. Паркинг пун, једва се уштекавам поред контејнера који је задњи пут испражњен кад је зграда направљена. Понесем прве две кутије, и запутим се ка улазу зграде. Смрдља им у улазу, као да је најгора четврт Техерана. Нека три Рома седе испред зграде на клупи, и гледају ме нешто мрко. Вероватно се од врућине истриповали да су црнци, па изигравају гангста-бојсе.

Зграда задњи пут окречена десет година пре него што је направљена. Изгледа да је тад задњи пут и очишћена. Има још неку болештину да навучем, само ми још то фали па да постанем комплетна особа.

Сва срећа да живе на првом спрату, пошто лифт не ради. Тј ради, него се неки паметни досетио да поскида тастере за одабир спратова; вероватно га ћале и кева тако научили на планинчини са које је сишао. Са последњим дахом довлачим се до стана дотичних бајера и левом ногом звоним, пошто су ми у рукама кућиште и монитор.

– Ооо, ‘де си мајсторе, ош да попијеш нешто?
– Нека хвала, касније. Узмите ове две кутије само да донесем остало.

Излазим из зграде и почињем да дишем поново. Покупим остале кутијице, дубоко удахнем, и вратим се назад.

– Ево остатак. Је л’ није проблем да се не изувам, цео дан сам обувен па би било лоше по здравље вас и комшија?
– Ма није проблем, уђи. Еве онде смо поставили астал за машину. — одобрава домаћин.
– Јууу, па ти уш’о обувен! Ће’ да ми испрљаш тепис… — поче да се жали домаћица.

Шта бре овде има да се испрља, јебо вас отац малограђански? Бринеш се за тепих, а у стану ти смрди као да се гепард усрао и цркао, са све младунцима и остактом вечере у комплету — мислим се у себи. Једном се родио неки паметан грађевински инжењер па смислио прозор, ал’ ви очигледно да сте прескочили ту лекцију из здравља и културе. Једини свеж ваздух који је овде ушао је изашао из ваших гузица…

На брзака повежем све, укључим напонске каблове у продужни, проверим још једаред и притиснем дугме на кућишту. Ништа. Мртвило. Мене обли леден зној, где сад да све враћам назад у сервис а нема ни петнаест минута како сам га упаковао, све шљакало као сат. Пробам монитор, неће ни он. У добро је, изгледа рикнуо осигурач.

– Немате струје у овој утичници.
– Како нема, ја малопре усисавала, радило све.
– Лепо нема, изгледа да је искочио осигурач.
– Чек’ да видим ја то — каже домаћин — ниси ти лепо нешто повез’о ту изгледа.
– Мени је стуја стручно образовање, да цркне један уређај нов је могуће, два мало вероватно, а три немогуће (и звучници су на истом продужном каблу), тако да је или проблем утичница или кабал.
– Еве туна поред имаш другу, па пробај.

Уштекам се у утичницу поред те и фала Богу кад све ради. Само да им издекламујем поступке око гаранције и да бежим. Ако још пет минута останем у овом стану, нећу моћи наредних годину дана да сперем овај смрад са себе. Некако сам успео да их натерам да отворе прозор, али слаба вајда кад стан нису ветрили од кад је Тито умро. Да л’ чувају атмосферу старе Југе, јебем ли га, ал’ оно није здраво. И зомби би умро, кад би оно осетио.

– ‘Ош да попијеш нешто, ваља се за нову куповину?
– Хвала не могу, журим стварно, морам баби да однесем лек.
– Ајд’, па уздравље, видећемо се.

Боље да се не видимо… а камоли омиришемо, помислих у себи.

Хватам педалу колико ме ноге носе, седам у кола, отварам прозоре широм, и палим пљугу. Спиздирам до драгстора, пробијам се кроз народ, грабим последњи примерак „Света компјутера“ за месец јул, докупљујем пакло пљуга и бежим кући, где ме чека пун бојлер вреле воде да сперем штроку што сам накупио у посети…

Само још један обичан дан на послу.

Читајући овај Јозванов сасвим обичан дан, не могу а да не одреагујем. То је наша стварност и свакодневница, тако иначе од села постају варошице, градови, метрополе. Само је потребно време, јер еволуција дуго траје. Дозволићу себи и ту слободу да Јозванове слободне мисли зачиним одговарајућом музичком нумером. — Александар