Бјути против Сервантеса

Мој први гост који пише „Слободне мисли“ је обичан необичан човек из народа — Урош Недељковић ширем аудиторијуму познат и као Бјути Дингоспо. Пошто је он нешто више о себи написао на крају записа, ја ћу рећи само да смо ступили у контакт пре од прилике годину или нешто јаче, када ме је „ишамарао“ питањима о ОпенОфису за Б&Ф. На вебу ретко псује, на језику длака нема, а већина ставова нам се подударају. Човек мисли 300 на сат, те је непуна три сата након позива јавио: си ту да ти шибнем писаније?

Поштовани просечно интелигентни читаоци. Господин Урошевић ме је љубазно замолио да гостујем на његовом блогу. Запитах се сместа: „Шта је да пишем ‘вако сабајле, без концепта и идеје, скице, теза и осталих синонима за мањак инспирације?“ Ограничења? Нема их! — осим што овај запис мора бити писан ћирилицом. То наравно није проблем, јер ја све пишем ћирилицом, а по потреби конвертујем у латиницу.

Одлучих у моменту да овај запис буде посвећен неким стварима које смо Урке и ја у шест редова на АјСиКјуу разменили из зезања, али и чисте збиље.

О писму

Дакле, кренућемо од услова – ћирилице. Као што је свима познато, ћирилица потиче од Ћирилових ученика, који је био Методијев буразер. Ова двојица браће буразера су били Грци који су били са мисијом описмењавања Словенског живља у нади да ће прихватити хришћанство, јер нису имали писмо на ком би могли да нешто запишу, а потом и прочитају, што му дође као нека узрочно-последична веза. Иако смо склони величању домаће историје, зарад домаћих политичких поена и лечења комплекса, то једноставно о нама говори да смо тада били неписмена паганска банда, а неки су примерци дотичних су опстали до дана данашњег и пишу блогове или се баве политиком.

Дакле, ова два мисионара, уствари страна плаћеника, бандита најгора, су нам подарила – писмо. Ма шта писмо, два писма! Глагољицу и ћирилицу. Глагољица се више задржала код западних деривата, ћирилица код источних. Међутим, аз, буки, вједе, глагољи, добро, јест, живете… су била слова која просечан српски чобан, феудалац-тајкун и лопатомонах нису баш најбоље разумели. Томе говори чињеница да су неки монаси били неписмени, а црквене текстове учили напамет.

Наравно, такво писмо није могао да користи нико нормалан и рационалан иако је било једино. Међутим, ту на сцену ступа баја под именом Вук Караџић, један од ретких генијалаца  кога у 21. веку ретко ко и помиње. Некима је прича позната мање, некима више, али сиже је да је Вук од просечног српског чобана постао дингоспо светског гласа. Пре свега био је језички геније и поред тога што је упростио писмо, упростио је и језик. Што се писма тиче, подарио нам је 30 слова азбуке, толико простог и савршеног писма да су њиме били одушевљени и Гете и браћа буразери Грим. Додуше, није изворна идеја била његова, али он је одрадио сав прљав посао и натерао српске сељаке и тајкуне да прво уче да пишу, а друго да записују ствари. Политичке прилике су му мање-више ишле на руку и после тешког лобирања Вукова ћирилица је постала званично српско писмо и тада је Србија кренула да добија обрисе цивилизације за којом и данас жудимо.

Све је било добро, једни су писали, други су читали, дакле – разумели су се одлично. Међутим, комплекси увек превагну над рациом. Некој мегаломанској будали паде напамет да злоупотреби идеју пансловенства или југословенства и уједини све јужне словене у исту државу. Ту кренуше нови проблеми, потом ратови, а на крају и оскудација. Уместо да смо живели лепо једни поред других са јаким културним и економским везама као Скандинавци, српски мегаломан (знате ко је, нећу директно) је желео да влада што већом територијом и тиме многима ископао гробове. Док плаћамо грешке разноразних Бизмарка у покушају, неке ствари заборављамо. То је наравно наше писмо – ћирилица.

Проблем са ћирилицом данас јесте тај што није фенси. Као што није фенси рећи кадровско или канцеларија, него ејч-ар или офис. Срби су највећи светски помодари, а при томе нису одмакли даље од оних паганских балавандера какви су били када су Ћирило и Методије дошли да их науче памети. Таман када су се Срби релативно описменили, на сцену су дошли компјутери и онда је кренуло све од почетка.

Комплекси су и даље присутни и вероватно потичу од сталног осећаја угрожености народа на овим просторима. Највећи проблем је што смо увек угрожавали сами себе, више него што је нас неко угрожавао. Тако, када неко пише ћирилицом сматра се националистом, а латиница шатро даје осећај европејства и космополитенства. То што су највећи српски европејци писали ћирилицом, од Вука Караџића и Доситеја, па све до Зорана Ђинђића, одједаред нема везе. Онај ужасни националиста Тесла, такође је писао ћирилицом – кад је писао на српском.

Уопште ми није јасна идеја повезивања писма са национализмом. Уствари има везе колико и отићи неком покојнику на четрдесет дана, јер то је такође српски обичај (а и не само српски). На страну то што је највећи број тих националиста, како себе зову, а уствари су комунистичка багра, дошла преко одређених река западно од нас, па су ћирилицу имали прилике да науче тек кад су дошли вамо, а сада је као потенцирају и тиме замењују тезе (још један термин на фору ејч-ар). Цео концепт национализма код нас је урнебесно смешан, поготову што је увезен. У Србији никада није постојала оволика нетрпељивост према туђинима, осим доле на југу према Бугарима. На страну да нетрпељивост такође потиче из комплекса и осећаја угрожености. То даље може да се разложи на пребацивање одговорности за сопствени неуспех на неког другог. Наравно, ту не рачунам националисте које раде за паре, што је добра већина јавно декларисаних.

Да се вратимо на ћирилицу. Бројни су изговори против. На пример, најсмешнији је онај „како ћемо у Европу са ћирилицом“. Када сам то чуо, одмах сам почео сажаљевати сироте Грке и Бугаре који дефинитивно никада неће ући у Европу. Везано за то је и „имена улица су написана ћирилицом па се странци тешко сналазе“. То је истина, зато треба доле написати и назив улице на енглеском, шпанском, немачком и француском. За почетак, довољно је само на енглеском. Пре свега се треба запитати зашто би неко дошао вамо, а ако већ дође шта ће да види. Улице су најмањи проблем када те таксиста одере. Даље постоји онај чувени штампарски изговор да „ћирилица заузима 8% више места када се штампа“, тј. треба 8% више папира. То такође је глупост, јер је цена штампе данас смешна.

Да нам је очување ћирилице проблем, јесте. Када је у новом Уставу прописано да сва службена документа морају бити на ћирилици (мисли се на државна документа) дигла се кука и мотика. Свашта. Занимљиво је да ће исти ти или њихова деца, за максимално десет година почети да оснивају невладине организације и да штите ћирилицу од изумирања, чим буду у томе видели неке паре. Систематско уништавање ћирилице је аналогно са ситуацијом да се у Риму поруши колосеум и на том месту подигне шопинг центар.

Наравно, ја нисам против латинице. Она има неких предности, али и даље се осећа да није нејтив. Оба писма су равноправна и ја то подржавам. Али ту на сцену ступа следећи проблем. Мени су увек биле фасцинантне ствари које су другима небитне. Три реченице написане од стране појединца могу да говоре више о њему него да седиш са њим/њом у кафани целу ноћ.

О-кеј. Неко пише латиницом – ствар избора. Али, ако пишеш латиницом, она пиши правилно или немој уопште да пишеш. Не причам само о правопису, који се подразумева, већ о коришћењу „наших“ слова šđžčć. Много пута сам добијао мејлове у којима ми пишу којешта. Чак и званичне дописе. Све без наших слова. Увек одговорим да бих волео да добијем мејл правилно написан, али неки то схвате увредљиво. Нек се вређају — баш ме брига. Када неко пошаље неформатиран текст, пун грешака, приде и без наших слова, аутоматски даје аутогол себи и својој компанији. О Фејсбуку и блоговима да не причам.

О блогу и твитеру

Следећа тема занимљива за обрађивање је феномен блога и Твитера у Србији. Прво блог.

Блог сви знају шта је, али ретко ко зна чему служи. Добро, није баш да не зна чему служи, али када се блогови ставе на гомилу, ђубре исплива на површину. Сам термин за неког ко пише блог „блогер“ је одвратан, као када би неког звали „форумџија“ или „форумаш“, „вебџија“ или „вебаш“, „фејсбукџија“ или „фејсбукаш“ итд. Дакле, неко од тога хоће да направи професију и гузици набије ниво иако је отварање блога процес сложен колико и отварање мејла или кување чаја без шећера. Ценим ја многе писце блогова код нас, нећу набрајати поименце. Ипак, више је оних које не ценим и који се у својим постовима толико бламирају, да је ред да неко почне да их опомиње да су везаре или лејмери како се то некада говорило код нас на сцени. Вишак слободе, без поштених механизама контроле, доводи до привидне анархије која одвлачи форму од суштине. Тако смо добили феномен „блогерке домаћице“. То су обично жене, али не искључује ни мушкарце, које у принципу не знају ништа. Баш ништа. Онда покрену блог и износе своје незнање покривено разним „фенси“ терминима. Када се ствари разложе, њихова нула остаје нула иако су се трудили да ставе по коју фотку или линк ка нечему што су прочитали, или прикривено рекламирају своје фирме и остало у виду најогавнијег прикривеног пиар-а.

Даље је занимљив и феномен „заједнице“. Можда делује лицемерно, јер ће се овај пост вртети у истој, али блог заједница је једна затворена дружина која једна другима чита блогове и приде коментарише. Тако једни друге тапшу по рамену и изигравају неку утицајност, али њихове стварне и лажне мудрости не излазе ван оквира заједнице. У реалном животу има сличних примера, нпр. када се скупи екипа да вари (тј. пуши смешне цигаре) и ако којим случајем неког у околини то не занима (а има нас разних), дотичног ће гледати као да није њихов и не разуме њихов фазон тј. трип. Иако ће овај њих све заједно гледати као будале.

Феномен твитовања није феномен. Још мање је револуција. Покушај револуције је оно у Персији/Ирану, али Твитер је само један од сервиса који је уложио доста у маркетинг и путем ПиАр-а ствара људима вештачку потребу да пишу поруке од 140 карактера. То се најбоље види на сајтовима који прате технолошке новотарије. Свака трећа вест је везана за Твитер, а садржај вести гласи отприлике: „Лепа Лукић твитује!“. Ако то није пи-ар, ја не знам шта је. Људи су знатижељни, оду-виде, или се навуку или пољубе па оставе. Навлачење је нормална ствар, јер се ствари и праве да би се неко навукао на њих.

О правима радника

Трећа ствар за обраду је питање права радника. Док су цивилизовани људи радили и изборили се за своја права у радном односу, у Србији и околним подједнако смешним државама, радници имају права колико и она деца на истоку што шију Најке. Сви се буне, али нико ништа не предузима. Неки су чак упали у корпорејт замку. Ајд’ ти што воле те корпорејт форе, они су се вероватно ложили и на серије Пријатељи, Али МекБил и остало наменско ђубре, али ови што раде, а кукају — они ми нису јасни. Цивилизацијски стандард је рад осам сати дневно, три недеље минимално годишњег одмора, боловање, трудничко и породиљско итд. Све прековремено и ванстандардно се и додатно плаћа. У Србији су ствари другојачије, јер као што нису криви Цеца, Мерлин, Стоја, Бијело дугме, Црвена јабука, Индира и остали што певају ђубре, већ су криви они који их слушају, тако нису криви послодавци што воле да израбе будалу која се не буни. Свако у животу има онолико простора за колико се сам избори. Срби о себи причају да су ратнички и поносан народ, да су пргави, да свеукупно нико не сме да се зајебава с њима. То све стоји осим у случају радног односа. Онда нико не сме да писне, јер ће шатро бити отпуштен. Разумем приправнике и оне на одређено, али добро обучене и тешко заменљиве не разумем, јер су они срж сваке фирме/компаније и они праве паре. Ово већ упада у филозофију рада, можда сам управу, а можда и нисам. У сваком случају имам друга који је добио отказ до сада цирка пет пута. Добио је отказ, јер је сваки пут пребио шефа. То је још једна од тактика борбе за права радника.

На крају…

На крају, да се поздравим од вас. Било је занимљиво писати овај запис тј. пост. Шта год да сам написао, био у праву или не, сву одговорност преузимам на себе. Урке је фин момак и била ми је част да гостујем код њега на блогу. Једино ми није јасно зашто гледа „Село гори а баба се чешља“ и „Горке плодове“, када се не зна које је од та два зла горе.

О аутору

Овај запис написао је Урош Недељковић самозван „Бјути“ (њњњ.бјути.инфо). Бјути је од скоро почео да пише блог бјути.блог.рс. Новинар је магазина Бизнис&финансије, администратор још неваскрслог сајта њњњ.србованје.цом, оснивач организације за промоцију хедноизма и боемије — Узелипаполудели, поприлично је приглуп, ниског раста и у последње време се угојио три киле тако да има тзв. „линуксашки стомак“. Студент са десетогодишњим стажом и поносан житељ Браће Јерковића. Добитник две узастопне мајске песничке штафете ’89 и ’90 године. Не воли све што воле млади, можда зато што више није млад, па све чешће хејтује у маниру наџак бабе. Омиљено јело му је спанаћ са ћуфтама, пиће: јогурт. Пије пиво на клупици у крају, мада преферира шприцер и ракију када је хладније време. Познат је и по томе што уме да удави својим текстовима, што се види из приложеног примера.

Објављено од стране

Бјути

Сирома сам како год дас узме...

28 thoughts on “Бјути против Сервантеса”

  1. Evo da ja, u skladu sa običajem blogerske zajednice, prokomentarišem malo. :)
    Odlična ideja za gostovanja, a i gost je svakako pun pogodak. Nema se šta prigovoriti iznetim stavovima, najveći je problem što, kao i uvek, glas razuma teško dopire do onih glava kojima je najpotrebniji.
    Mada, ono što sam stvarno šćeo da priupitam jeste o budućnosti srbovanja? MiSim, kako da ja ubijam popodnevnu smaračinu u “офису”? :D

  2. Priglupi momak sa linuksaškim stomakom je igrom slučaja moj kolega, i mogu vam reći da znajući njega, autor je napravio mudar izbor “blogera” za navedene teme :D

    Bjuti se zalaže za ćirilicu i to je ok, ali ja lično smatram da je dar to što znamo dva pisma, i da nam je ova sposobnost još kao školarcima otvorila mnoge vidike i unapredila sistem razmišljanja.

    Što se tiče korporacijskih robova, blogerki domaćica i naše ratobornosti, žao mi je što Bju nije posvetio više mesta ovim pitnjima, ona se mogu pročavati široko, pa i psihoanalitičarski. Nadam se da možemo očekivati nastavak :D

  3. Драги Бјути,

    Користим ову прилику да ти званично одговорим на судбоносно питање зашто сам гледао серије „Село гори а баба се чешља“ и „Горки плодови“. Гледао, јер су се обе завршиле :)

    Ова прва ми је привукла пажњу због преношења на екран нарави народа Централне Србије, као и приказаних природних лепота око мораве. Занимљив, неусиљени хумор натуршчика и нешто искуснијих глумаца такође пресликава то поднебље. Скакање између јаких емоција које те натерају да се у сред испуштања сузе насмејеш. Гестови, на тренутке одлична прича, природна сценографија. На страну несавршена глума и нискобуџетна продукција, ја волем тај народски хумор. Мислим, немо’ се љутиш ;)

    Овај други случај, „Горки плодови“, привукао ми је пажњу због суровог и без длака на језику реалном пресликавању стварности у Србији. То је серија која показује Србију иза РТС дневника и дневне штампе где је све испеглано и цензурисано. Дакле, суштина је преовладала над катастрофалном поделом улога, још гором површном глумом, сценографијом у покушају, дијалозима које као да су радили кандидати на драматургију. Једном речју, све осим суштине је дно дна.

    Стога, рекао бих да је „сеоски хумор“ мање зло од „асфалтне свакодневнице“. Док је овамо све успорено, необавезно и баш то „село гори а баба се чешља“, у плодовима је све брзо, прорачунато, испреплетано, уцењено, усиљено.

    Све у свему, ћирилица брате :)

    И за крај коментара, кад ће да скупљате донације за нови сервер Србованја?

  4. Poštovani gdin Bjuti je, kao i uvek, u pravu uz dodatak malog preteivanja :D Mnogo je smešno kada se ćirilicom napiše “срч енџин оптимиѕејшн” ili spisak platformi za blogovanje, i toga treba biti svestan!
    Inače… i to moram da priznam… otkako mi je rekao da tastaturu bez č i ć i slično koristi samo SRS i da se po tome prepoznaju, ja je uredno menjam!!

  5. За Уркета:
    Нећу да коментаришем серије, мени више делују као омаловажавање сељака, штос тиче Горких плодова, па С. Ковачевић се љубио с ДСС-ом у гузицу и срао по митинзима док су били на власти и држали РТС да би то могао да сними. Дакле, лицемерје пар екселанс.

    За Мис Сајбернаут:

    Јбг, да је по правопису нашем никада се ни Гугл не би писао Google, већ Gugl. Могуће је једино под наводницима. :)

  6. Odavno sam prestao da budem iskren na netu, tek ponekad a sad moram:
    zaista sam uzivao citajuci ovaj post. Cini mi se da je autor imao jos sta dodati, ali i ovakav oslikava realnost.

    Moj naklon, s postovanjem, Deda!

  7. Odličan tekst, kao što smo i navikli… Tako govori čovek koji zna šta i zašto hoće da kaže. Što se tiče “stoke” koja trpi ponižavanja poslodavaca, ne znam za Beograd, ali u većini manjih mesta u Srbiji poslodavci imaju odličan argument: “Nećeš da radiš 70 sati nedeljno? Slobodan si, ima ko hoće!”. Čini mi se da to nema puno veze s tim kolika je neko “budala”, već sa nezaposlenošću od 40% i više. Tek kad se nezaposlenost spusti na neki nivo bliži evropskom proseku, moći ćemo da o radničkim pravima razmišljamo u evropskim terminima. Jedini način da se pravda uvede sada jeste da se država umeša na stranu zaposlenih, a to se sigurno neće desiti u fazi početne akumulacije kapitala (koja se kod nas tek završava).

  8. Ја немам шта да додам сем да се осврнем на Бијело Дугме:

    “Селма
    Путује на факултет
    Она путује, ја кофер носим
    Молим
    Тежак је ал’ пошто њен је лично
    Ја и тај кофер волим”

    Ето тако, да се ствар балансира, да не буде после нисмо знали…

  9. Fenomenalan blog, što se od Uroša i dalo očekivati. Ima dosta napisanih stvari sa kojima se slažem, sa nekima pak i ne, ali mi je jedna stvar zapala za oko:
    Fensi izrazi, ejč-ar, ofis i ostalo se koriste maksimalno, kad se obrati pažnja na ono što se piše (mada na većinu takvih tekstova je teško obratiti pažnju). Ovde u Brazilu, korišćenje fensi izraza se smatra krajnjim ne obrazovanjem, “seljaklukom” što bi rekli. Oni poštuju svoje, a poštuju i tuđe. Jezčki hibridi ovde nisu poželjni.

    Što se ćirilice tiče… humm… ja sam ona generacija koja je naučila na ASCII, daleko pre rođenja windouza… nije to postojalo na Spectrumu i C64, ako neko uopste zna o čemu ja pričam.
    Elem, linux je linux, ima svega, pa se možda i priviknem jednog dana.

  10. @Emil Beli: Исто такође почех са Спектрумом и Бејзиком, али сам ћирилицу на рачунарима почео да користим још у време Виндоуза 95.

    @Hattala: Кад би ти још знао где си коментарисао, било би супер :P

  11. @Aleksandar: ima još jedna stvar…
    zavisi za koga je namenjen članak. Ako je samo za Srbe onda OK. Ako je za Balkan, onda ipak mora latinica. Hrvati, Bosanci i Slovenci nikako ne mogu da razumeju ćirilicu, bar ne bez translate.google ili slicnog.
    Takođe, ćirilica ima još jedan problem sa tehničkim člancima. Ako ćemo već da pišemo po pravopisu, na primer, naziv rasprostranjenog operativnog istema je “Windows”, sve sa “W”, pa onda u sred ćiriličnog teksta, mora se prebacivati na latinicu. To deluje malo tupavo.

  12. @Emil Beli: Прича се о локалном подручју. Што се тиче правописа, може се написати Виндовс или “Windows”, што није проблем јер леви алт+леви шифт ефикасно и брзо мењају писмо, а нарочито је ту испраксиран онај који користи смајлије као нпр. овај што следи :D

  13. @Emil Beli:

    Samo nacionalno obojeni Bosanci ne razumiju ćirilicu? Ćirilica je naše pismo koliko i latinica.
    U srednjem vijeku sve povelje i pisma bosanskih vladara i velikaša bile su na ćiriličnom pismu. Svi želimo da se odreknemo svega što mislimo da je srpsko, a šta je bila onda Bosančica?

  14. @Hellas: Кад смо већ код историје, и прво хрватско писмо била је Глагољица, после чега је прихваћена Босанчица илити Западна ћирилица. Тек у XIV веку у Хрватску је дошла латиница. Е сад, политика мења историју и традицију према потреби, а они задојени национализмом држе се само нове историје. На срећу, има доста здравог разума на целом Балкану.

  15. Uppssss, izvin’te molim vas. Mislim da se nisam dotakao nicega na nacionalnoj osnovi, niti mi je bila namera. Namera je bila povecati razumljivost. Izvinte zbog nedostatka srpskih karaktera.

    BTW….
    Ko me ne zna, da objasnim.
    Ja sam rasista i znam za dve rase/nacije: Dobri ljudi i govnari. Ovu drugu rasu/naciju strasno mrzim, i ko hoce, moze da me tuzi.

  16. Нисам неко ко пише блогове, можда ће ми једног дана глава пући па ће еруптирати у неком блогу, чак немам појма ни шта је твитер, али волим да читам туђе мисли. Сматрам да су блогови управо то. Колико год неко био надобудан па писао глупости ипак су то његове/њене мисли и то је ок. Поштујем то. Прочиташ, схватиш колико је глупости на гомили и одеш даље. Ако ниси мазохиста па се вратиш малоумностима. И овај коментар је уопште мој први коментар на било чије мисли и испровоциран је управо дирањем других личности. Ради оно што знаш и ради то најбоље умеш и готово. Па неко ће то ваљда да вреднује, зар не? А можда ће и ово неко сматрати обиљем срања и једноставно прећи на нешро интересантније.

    Ћирилица је тема која неће умрети. Никад. Да је читају и пишу знају сви који су ишли у школу у Србији. А ван ње? Кога брига? За те постоји неко друго писмо. Нека буде и латиница… и то кога брига. Једноставно је. Тамо негде је боље, тамо негде преко, а тамо се не пише ћирилицом. Па? Примери. Тренутно сам у Немачкој и све што пишем, што се мене тиче, пишем ћирилицом. Па ови овде не умеју ни моје име да изговоре како треба па сам постао змај, “драхен” уместо Драган. Даље, моја жена је Српкиња из Босне и она је веома мало учила ћирилицу, иако се мисли другачије, и она пише латиницом. Јел ми смета? Не. Зашто би? И мој омиљени пример. У Русији је све на њиховом писму. “МакДоналдс”. Такозване “фенси” глупости нам се годинама сервирају па тако и прича о ћирилици. Мени је неописиво драго што знам ћирилицу јер је сматрам чак и лепим писмом, некако уметничким са свим оним закривљењима. Ђ… Љ… Њ… ма милина.

    О правима радника не бих ни да почињем јер је то постао оксиморон у Србији. Као што рекох ја нисам тамо неко краће време али и странац у другој држави је слична ствар. Не заваравајмо се. Радник је сјебан у старту. Синдикате су измислили директори и управни одбори.

    Извињавам се на евентуалном смарању али Бјути ми је потрефио све жице на једном месту па сам морао да одсвирам мелодију.

  17. Повратни пинг: Три њ па тачка « Записи

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *