Дођем ја јуче (среда, 8. новембар 2004.) око 9:30 кући на доручак, упалим светло и уђем у купатило да оперем руке. Тек што сам угасио светло у купатилу и изашао у кухињу, те стао да попричам са супригом која је тада пеглала, чујем у купатилу чудно дрчање аспиратора (вентилатор за проветравање), а након десетак секунди чујем БУМ из аспиратора, и након тога он престаје да се врти. Пробам на прекидач да га упалим и угасим неколико пута, али се он не јавља.
Прокоментарисах да је „црко коњ“ и узевши мердевине да видим шта се десило са предметним уређајем установим да је прегорео намотај на статору. Узмем глинерицу да откачим жице од струје у њему и проверим стање, кад се изненадим чињеницом да су и нула и фаза активне, т.ј. да је фаза у обе жице. Прође ми кроз главу да је можда разлог томе и даље упаљени прекидач, па сиђем и променим положај, али на упаљено, што ће рећи да је он већ био угашен (малопре кад сам проверавао да ли је стварно престао да ради или је проблем у прекидачу). Невероватно, прекидач је угашен а до аспиратора долазе „две фазе“.
Одем у кухињу да овај апсурд саопштим Даци, а онда махинално бацим поглед на дигитални сат и видим да он не ради. У истом тренутку ми до ушију допире јебена тишина, т.ј. не чујем да зује фрижидер и замрзивач. Прилазим продужном каблу на који су ови апарати прикључени, иштекам један утикач и гурнем глинерицу у једну рупу — светли, у другу рупу — СВЕТЛИ!!! Сав унезверен отрчим до табле са осигурачима и претркељишем свих девет осигурача глинерицом; сви су функционални (спроводе струју). Тек тада видим да светло превише јако бљешти у односу на нормално функционисање. Упалим светло у кухињи, сијалице као да су сунце. Питам Дацу да ли је ово светло јаче или ми се чини, а она ми каже да јаче светли, и чудно ме гледа како се унезверено понашам.
Руке почињу да ми дрхте, отрчим до собе где ми је комп, погледам у кабловски модем; он не светли. Истог момента скачем до табле са осигурачима и поодвијам их све. Уз Дацино питање „Шта је сад било?“, констатујем да је веома _јебено_ могуће да су поцркали сви уређаји у стану, који су до тог тренутка били укључени. Кажем јој то, а онда и она почиње да пада у агонију.
Тек онако да задовољим своје сумње, одем до главних осигурача у призмељу зграде, испитам их глинерицом, они „раде“ а нису ни врући, што би требало да буде случај кад нешто није како треба са струјом (е ал’ га сада склепах). Одвијем ја и ова три главна осигурача и одем кући да једем и да се мало смирим. Негде у међувремену позовем једног електричара кога познајем да видим може ли да дође и погледа ми ову новонасталу ситуацију, али је он био на терену и ништа пре краја радног времена не може да уради. Најбоље да га позовем око три, кад заврши са послом и стигне кући. Пошто ми је три било далеко, Даца позове другог мајстора преко њеног оца и он наводно може да дође после посла. Пат позиција.
Вратим се на посао и колега ми каже да је вероватно куршлус направио неки од апарата, па да ја лепо поискључујем све, вратим осигураче а онда укључујем један по један апарат и видим који прави проблем. Вратим се назад кући у жељи да применим ту технику. Завијем прво осигурач за светло и укључим једну сијалицу, она светли као нормално. Онда укључим и другу а прва крене слабије да светли, истим интензитетом као и ова друга. Нема нигде оног „бљештања“ од малопре. Погасим ове сијалице и упалим светло у кухињи, погледамо у лустер а оно сијалице шкиље, к’о да сам свеће запалио у свећњаку.
Угасим светло, одвијем осигурач и останемо у стању чекања мајстора „после посла“. Вратим се на посао, прође радно време, одем до града да покупујем патрон—осигураче и керамичке подлоге за њих, вратим се кући око три сата. Останемо да чекамо оног другог мајстора, три, пола четири… Нема га. Тек око четири сата зове Дацина мајка и пита „Шта смо урадили?“. Тада констатујемо да тај други мајстор уопште неће да дође. Нови моменти у свој овој збрци. Зовем првог мајстора, и он ми каже да се чујемо око 16:45, пошто је тек стигао са посла, па да га сачекам и да видимо шта је у питању. Тако и буде.
Михаило се узврпољио, упалио би ТВ да гледа цртаће, али нема струје. Никола неће да једе, неће да спава, ми се матори унервозили, хаос. Мрак, не види се прст пред оком. По кући попаљене свеће, што су преостале од прошлогодишњих Слâва, као да је време деведесетих и на снази су вишенедељне рестрикције струје. Кроз главу ми пролази слика кад покојни отац, мајка и ја седимо у малој соби за време оних два сата „имања струје“, поред мале грејалице која дува млаки ваздух у нас, једемо полупечени колач са вишњама, и кисело се смејемо на то да једемо непечени хлеб са џемом од вишања, пошто шпорет није стигао да га допече. Туга и јад. Кад се сетим тог времена постане ми хладно…
Углавном, око 17 сати мајстор улази у стан и прелази на осигураче. Размонтира таблу, проверава напон амперметром/волтметром/како-ли-се-већ-зове она справица за то, завија осигурач за светло, палимо једну сијалицу, другу, није му јасно. Напон губи средњи ред осигурача (светло, бојлер и трећа фаза), док леви и десни раде нормално. Силазимо до главних осигурача, проверава и њих, они су као добри. Проверава струјомер, мери, притеже шрафове, мери, никаквих промена. Враћамо се назад у стан, покуша да премости средњи ред на једну страну, палимо светло, иста ситуација — губи се напон. Ребус. Каже да је отишла нулта линија код главних осигурача. Силазимо доле по ко зна који пут, отвара ону таблу, кад тамо има шта да се види — клема која спаја једну нулту линију је спржена. Тачније, керамичка подлога и метални контакт–део изгледају као кад пластичну флашу бациш у ватру па се она скврчи и поцрни. Жао ми је што нисам понео апарат да сликам ту катастрофу. Напокон, превеже мајстор ту проблематичну линију, вратимо се назад у стан, развеже преспојену средњу линију осигурача, пришрафи осигурач за светло, упалимо, ради. Премери апаратом напоне, сада је све како треба. Врати таблу са осигурачима назад на зид и каже да укључујем апарате и видим да ли је све исправно.
Највећа туга нам је била због тек купљеног фрижидера и старог али доброг замрзивача. Све остало што је било укључено и није толико битно, осим кабловског модема приде. Телевизор је дотрајао, и баш смо планирали да га мењамо за који месец. Али, да видиш чуда, све је исправно и ради. Што ће рећи, спасило нас је то што сам баш тада стигао на доручак и био присутан кад се све ово издешавало. Мада, да није било аспиратора и његовог БУМ-а, не бих ја ни приметио да се нешто десило. Каже мајстор да су апарати били дуже време укључени, струја која је у том тренутку имала 380V би све уништила.
И тако, неких шест сати смо били у агонији цркнутих апарата по кући, неимања струје, сиротињског живота под свећама, страхоте сурових могућности и лоше среће. Или прецизније, јебено лоше среће.
Хммм… приметио сам да моју „од рођења“ навику да псујем „ко кочијаш“ преносим на записе, где сам хтео да будем „добар и финИ“ а.к.а „бити ћемо фини“.
Ето, овакве се ствари догађају само мени… питам се шта је следеће… Да ми је да будем срећан само на остатак живота, и био бих захвалан ваздуху што га дишем и води што је пијем, али овако, захвалан сам мојој породици и себи што смо преживели још једну „малу катастрофу“. И да, хвала Богу што је све остало исправно.
