Предизборна утопија

Остало је још свега осам дана до локалних избора у Србији. Силом прилика, или судбине, рођен сам и живим у Крагујевцу, граду на Лепеници, срцу Шумадије. На жалост, као ни остали, ни мој град нису заобишли „утописти“ — ловци на градоначелничку фотељу. Ваљда је то леп спорт. Они који су били на власти, ваљда би поново да се мало поткрпе, они који су и даље ту, ваљда неби да се скидају из фотеље. На жалост, колико могу да приметим, међу ових једанаест „тркача“ нема онога који већ није био на неком функционерском и политичком месту у граду или републици. Изгледа да је настао период недостатка нових људи; вероватно су отишли у неки други град или неку другу земљу да се склоне из овог града познатог као „Долина глади“. Уобичајена појава.

Е, све би то било уобичајено, што и јесте, али је занимљиво напоменути да они који су сада на високим положајима у граду, а пуцају на највише место, користе свој положај да све оно што нису урадили у досадашњем периоду, одраде на брзака, у предизборној кампањи, за неколико дана. Ваљда до сада нису били способни или нису стигли од пуњења сопствених и џепова својих пријатеља, фамилије, познаника, теткиних братанаца, ујниних сестрића и даље до потоњих родбинских колена. Ради се, прави и поправља и оно што треба и оно што не треба. А најгора ствар је што и оно што се уради, не заврши се до краја. Обавезно фале ситнице које се на телевизији, кад се сликају са осмехом на лицу и гомилом посетилаца са стране, не види.

А шта се то ради? Па од почетка кампање је за пар дана рецимо завршена улица код Срца (не сећам се њеног назива), која је започета пре неколико месеци. Сада је то, истини за вољу лепо шеталиште — пешачка зона. Једино што фале успони за особе са инвалидитетом и корпе за смеће. Тако да кад са клинцима поједете сладолед на почетку шеталишта, морате да отпатке носите до контејнера, удаљеног неколико метара на крају улице. Обновљен је и асфалтни покривач на скверу код суда са тротоарима, и то сада изузетно лепо изгледа. Једино што нема истих тих канти нигде на видику. Сређен је и паркић код споменика Радомиру Путнику (ваљда се тако зове :), обновљена подлога поплочавањем и уграђени подни рефлектори, али су клупе остале оне дотрајале, а још нису ни причвршћене него су „мобилне“, а и овде фале канте. На жалост, на новом „Двомостовљу“ — споменику Јовану Ристићу нисам био, тако да не знам има ли тамо клупа и канти, али знам да то лепо изгледа. Видео сам на телевизији. Тамо је сада лепа цветна алеја и споменик. Једино је, када сам гледао репортажу на телевизији, фалила биста или скулптура (шта ће се већ ставити) овог предратног крагујевачког демократе на постољу. Не знам да ли је до сада постављена. Реновиране су многе улице у граду, замењена водоводна и гасна инфраструктура, обновљено је све и свашта.

Организују се коктели, банкети, концерти, причају се приче због којих човек пожели да се предизборни период никад не заврши. Свима ће нам бити лепо, имаћемо све што нам треба, ништа нам неће фалити, Крагујевац ће поново бити престони град, биће привредни, спортски, саобраћајни, трговачки (и све остало) центар Србије, намагнетисани „тркачи“ ће привући ћораве инвеститоре са запада да ушприцају мало пара у мртву заставу и поврате у живот „мртвог коња“, па ће се изнаћи нове могућности за оживљавање умртвљене природе. Неће се више уређивати само строги центар града (читај: трг испред општине) и насеља мудоња на власти, већ ће се уређивати цела територија града; да свима буде чисто, лепо и мирисно. Запослиће се незапослени, запослени ће имати веће плате, пензионери веће пензије, деца ће добити своја игралишта и паркове, инвалиди ће имати боље услове живота; можда их и излече. Ко зна, како су почели, вероватно ће и то почети да обећавају. Можда им помогну видовита Зорка, Клеопатра и Трговчевић. Можда им се „јави“.

Жалосно је кад видим на шта град личи од десетине центиметара дебелих наслага изборних постера са којих се смеше мутирани „тркачи“ (очи једног, уши другог, нос трећег, слоган четвртог тркача — исцепани и занимљиво уклопљени делићи). Неки се чак и бече, или се плаше блица. Велика већина је, попут коња у шаху, извршила скоковите премештаје из ове у ону, па у ону тамо странку, како би се насадили на одборничке листе и за градоначелничке кандидате.

Једна велика шарада и смејурија. И све би то мени било смешно да није жалосно то што велики број Крагујевчана, или бар оних који у Крагујевцу живе, не види даље од свог носа и руководе се бајковитим баснама „тркача“. Чак верују да ће се вратити назад у Заставу на своја стара радна места и „отићи у Европу“. Заокружиће „најбоље“ на изборима и себи и својим потомцима у наредне четири године потписати још једну у низу смртних казни.

До ђавола, један у гомили сам и ја. Да бирам мање зло од већег, па да се после кајем што нисам изабрао још мање… да бирам оне које познајем лично, без обзира што нисмо у истој „опцији“ зато што знам да су добри, или да бирам оне које не волим али смо блиски програмом, или да бирам оне које не познајем нити им знам програм али чујем од других да „лепо причају“, или да поништим гласачки листић… Дилема… питање образа и части. Мада, кад боље размислим, па немају ни они части, зашто бих је имао ја. Па онда опет, схватим, ја нисам као они. И шта сад… питам се… али искрено и стварно, коме да поверим свој глас. Један, безвредан глас. Чисто да се оправдам пред синовима и кажем да сам покушао, али мој глас није донео добра јер није био довољан да онај коме сам га поверио победи… Жалосно :(