Zapisi

Kako je propao običan dan

Dođem ja juče (sreda, 8. novembar 2004.) oko 9:30 kući na doručak, upalim svetlo i uđem u kupatilo da operem ruke. Tek što sam ugasio svetlo u kupatilu i izašao u kuhinju, te stao da popričam sa suprigom koja je tada peglala, čujem u kupatilu čudno drčanje aspiratora (ventilator za provetravanje), a nakon desetak sekundi čujem BUM iz aspiratora, i nakon toga on prestaje da se vrti. Probam na prekidač da ga upalim i ugasim nekoliko puta, ali se on ne javlja.

Prokomentarisah da je „crko konj“ i uzevši merdevine da vidim šta se desilo sa predmetnim uređajem ustanovim da je pregoreo namotaj na statoru. Uzmem glinericu da otkačim žice od struje u njemu i proverim stanje, kad se iznenadim činjenicom da su i nula i faza aktivne, t.j. da je faza u obe žice. Prođe mi kroz glavu da je možda razlog tome i dalje upaljeni prekidač, pa siđem i promenim položaj, ali na upaljeno, što će reći da je on već bio ugašen (malopre kad sam proveravao da li je stvarno prestao da radi ili je problem u prekidaču). Neverovatno, prekidač je ugašen a do aspiratora dolaze „dve faze“.

Odem u kuhinju da ovaj apsurd saopštim Daci, a onda mahinalno bacim pogled na digitalni sat i vidim da on ne radi. U istom trenutku mi do ušiju dopire jebena tišina, t.j. ne čujem da zuje frižider i zamrzivač. Prilazim produžnom kablu na koji su ovi aparati priključeni, ištekam jedan utikač i gurnem glinericu u jednu rupu — svetli, u drugu rupu — SVETLI!!! Sav unezveren otrčim do table sa osiguračima i pretrkeljišem svih devet osigurača glinericom; svi su funkcionalni (sprovode struju). Tek tada vidim da svetlo previše jako blješti u odnosu na normalno funkcionisanje. Upalim svetlo u kuhinji, sijalice kao da su sunce. Pitam Dacu da li je ovo svetlo jače ili mi se čini, a ona mi kaže da jače svetli, i čudno me gleda kako se unezvereno ponašam.

Ruke počinju da mi drhte, otrčim do sobe gde mi je komp, pogledam u kablovski modem; on ne svetli. Istog momenta skačem do table sa osiguračima i poodvijam ih sve. Uz Dacino pitanje „Šta je sad bilo?“, konstatujem da je veoma _jebeno_ moguće da su pocrkali svi uređaji u stanu, koji su do tog trenutka bili uključeni. Kažem joj to, a onda i ona počinje da pada u agoniju.

Tek onako da zadovoljim svoje sumnje, odem do glavnih osigurača u prizmelju zgrade, ispitam ih glinericom, oni „rade“ a nisu ni vrući, što bi trebalo da bude slučaj kad nešto nije kako treba sa strujom (e al’ ga sada sklepah). Odvijem ja i ova tri glavna osigurača i odem kući da jedem i da se malo smirim. Negde u međuvremenu pozovem jednog električara koga poznajem da vidim može li da dođe i pogleda mi ovu novonastalu situaciju, ali je on bio na terenu i ništa pre kraja radnog vremena ne može da uradi. Najbolje da ga pozovem oko tri, kad završi sa poslom i stigne kući. Pošto mi je tri bilo daleko, Daca pozove drugog majstora preko njenog oca i on navodno može da dođe posle posla. Pat pozicija.

Vratim se na posao i kolega mi kaže da je verovatno kuršlus napravio neki od aparata, pa da ja lepo poisključujem sve, vratim osigurače a onda uključujem jedan po jedan aparat i vidim koji pravi problem. Vratim se nazad kući u želji da primenim tu tehniku. Zavijem prvo osigurač za svetlo i uključim jednu sijalicu, ona svetli kao normalno. Onda uključim i drugu a prva krene slabije da svetli, istim intenzitetom kao i ova druga. Nema nigde onog „blještanja“ od malopre. Pogasim ove sijalice i upalim svetlo u kuhinji, pogledamo u luster a ono sijalice škilje, k’o da sam sveće zapalio u svećnjaku.

Ugasim svetlo, odvijem osigurač i ostanemo u stanju čekanja majstora „posle posla“. Vratim se na posao, prođe radno vreme, odem do grada da pokupujem patron—osigurače i keramičke podloge za njih, vratim se kući oko tri sata. Ostanemo da čekamo onog drugog majstora, tri, pola četiri… Nema ga. Tek oko četiri sata zove Dacina majka i pita „Šta smo uradili?“. Tada konstatujemo da taj drugi majstor uopšte neće da dođe. Novi momenti u svoj ovoj zbrci. Zovem prvog majstora, i on mi kaže da se čujemo oko 16:45, pošto je tek stigao sa posla, pa da ga sačekam i da vidimo šta je u pitanju. Tako i bude.

Mihailo se uzvrpoljio, upalio bi TV da gleda crtaće, ali nema struje. Nikola neće da jede, neće da spava, mi se matori unervozili, haos. Mrak, ne vidi se prst pred okom. Po kući popaljene sveće, što su preostale od prošlogodišnjih Slâva, kao da je vreme devedesetih i na snazi su višenedeljne restrikcije struje. Kroz glavu mi prolazi slika kad pokojni otac, majka i ja sedimo u maloj sobi za vreme onih dva sata „imanja struje“, pored male grejalice koja duva mlaki vazduh u nas, jedemo polupečeni kolač sa višnjama, i kiselo se smejemo na to da jedemo nepečeni hleb sa džemom od višanja, pošto šporet nije stigao da ga dopeče. Tuga i jad. Kad se setim tog vremena postane mi hladno…

Uglavnom, oko 17 sati majstor ulazi u stan i prelazi na osigurače. Razmontira tablu, proverava napon ampermetrom/voltmetrom/kako-li-se-već-zove ona spravica za to, zavija osigurač za svetlo, palimo jednu sijalicu, drugu, nije mu jasno. Napon gubi srednji red osigurača (svetlo, bojler i treća faza), dok levi i desni rade normalno. Silazimo do glavnih osigurača, proverava i njih, oni su kao dobri. Proverava strujomer, meri, priteže šrafove, meri, nikakvih promena. Vraćamo se nazad u stan, pokuša da premosti srednji red na jednu stranu, palimo svetlo, ista situacija — gubi se napon. Rebus. Kaže da je otišla nulta linija kod glavnih osigurača. Silazimo dole po ko zna koji put, otvara onu tablu, kad tamo ima šta da se vidi — klema koja spaja jednu nultu liniju je spržena. Tačnije, keramička podloga i metalni kontakt–deo izgledaju kao kad plastičnu flašu baciš u vatru pa se ona skvrči i pocrni. Žao mi je što nisam poneo aparat da slikam tu katastrofu. Napokon, preveže majstor tu problematičnu liniju, vratimo se nazad u stan, razveže prespojenu srednju liniju osigurača, prišrafi osigurač za svetlo, upalimo, radi. Premeri aparatom napone, sada je sve kako treba. Vrati tablu sa osiguračima nazad na zid i kaže da uključujem aparate i vidim da li je sve ispravno.

Najveća tuga nam je bila zbog tek kupljenog frižidera i starog ali dobrog zamrzivača. Sve ostalo što je bilo uključeno i nije toliko bitno, osim kablovskog modema pride. Televizor je dotrajao, i baš smo planirali da ga menjamo za koji mesec. Ali, da vidiš čuda, sve je ispravno i radi. Što će reći, spasilo nas je to što sam baš tada stigao na doručak i bio prisutan kad se sve ovo izdešavalo. Mada, da nije bilo aspiratora i njegovog BUM-a, ne bih ja ni primetio da se nešto desilo. Kaže majstor da su aparati bili duže vreme uključeni, struja koja je u tom trenutku imala 380V bi sve uništila.

I tako, nekih šest sati smo bili u agoniji crknutih aparata po kući, neimanja struje, sirotinjskog života pod svećama, strahote surovih mogućnosti i loše sreće. Ili preciznije, jebeno loše sreće.

Hmmm… primetio sam da moju „od rođenja“ naviku da psujem „ko kočijaš“ prenosim na zapise, gde sam hteo da budem „dobar i finI“ a.k.a „biti ćemo fini“.

Eto, ovakve se stvari događaju samo meni… pitam se šta je sledeće… Da mi je da budem srećan samo na ostatak života, i bio bih zahvalan vazduhu što ga dišem i vodi što je pijem, ali ovako, zahvalan sam mojoj porodici i sebi što smo preživeli još jednu „malu katastrofu“. I da, hvala Bogu što je sve ostalo ispravno.