И ти и ја знамо да је разлог за све ово
био наш непланирани, изненадни сусрет.
А никада неће неко од нас двоје
погледати оно друго и искрено рећи — ја сам крив.
И шта имамо од тога да купимо и кријемо,
кад знамо колико можемо издржати.
А истина гори у мору лажи и тоне у амбис
бескрајне страсти и страха.
И опсесија подсећа на оно време
када смо заљубљени трчали обалом снова.
А нико није пао и рекао да зна
да је оном другом од нас двоје жао.
И срамота да кулминира у искри наде
као што капљица зноја цури низ лице.
А светлост у сутон подсећа на мртвог борца
који у рату и даље у руци пушку стеже.
И ко је последњи пут видео некога тамо
где Сунце крије осмех на бледом лицу.
А врата Раја сад шкрипе као на дворцу
који је некада давно постао уклет.
И река људи што тече матицом живота
у месту несрећне младости сиротог старца.
А сећање бледи ко флека на белом папиру
што крије се у мрачној кутији госпе.
И перла на ниски што блиста о врату
као што звезда у ноћи ведрој светли у мраку.
А оно све старо постане ново
па роди воду у реци и море на Земљи.
И отац погледа сина и каже како ће и он
пронаћи љубав пред крај животног пута.
А тада ће бити већ касно јер снови су тужни
од жеља сами и пусти као пустиња Гоби.
И жена што драгом говори ноћу на постељи
мекшој од песка на обали прозрачног мора.
А риба што уста отвара спонтано тражећи нешто
ил’ воде, ил’ хране да живети може.
И ти ћеш рећи да истину кријемо сада
кад неко од нас скрива живот на длану.
А оно друго на Сунцу лије крупне грашке зноја
јер моли да опроштај прими сам Бог.
И тада видећу светлост у дну тунела црна
где почиње неки нови живот да влада.
А овде и сада у страху пролазе дани
година многих што вековима теку у гротло.
И могућа душа што ходи по трагу мајке
ил’ смрти ка неком другом животу.
А страх наставља даље јер мисли и то
да може свити и бацити под ноге.
И како да схватим да лажем кад и ја сам
лажем и тебе и мене у ноћи пуног месеца.
А ноћ пролази лако као што бродић по реци плови
а река и даље својим путем тече до краја.
И ми што овде стојимо и венемо сада,
млади а мртви под небом усред проклетог града.
А неко други кличе слободи у свету јер зна
да ускоро свет прелази на неку другу планету.
08. јул 1997.
Пожега