Вечито питање, одломак први

Пошто сам се вратио из војске, октобра 1997. године, почео сам да пишем „Вечито питање“, штиво филозофско-психолошког карактера, нека моја размишљања о рођењу, животу и смрти. Наравно, то (ремек) дело никада нисам довршио, а комплетно ћу га пренети овде на записе, по одломцима. Први одломак следи.

(Октобар, 1997) Ноћ. Очи су постале тешке, камену равне, као да потискују нешто. Али шта? Сада је већ сувише касно да постављам таква питања, можда сутра буде мало боље, али ко то још може знати осим тебе, или можда сви ми. А сутра ће поново стајати исто питање на месту где га данас будемо оставили, онда, када га последњи пут будемо видели. И тако ће се све вртети у круг, док не постане уморно, тешко и болно. Али до тада има још пуно. Због тога нам сада и остаје само то, ишчекивање нечега…

И даље је ноћ, и даље мислим, али још увек не знам шта је то, то што ме наводи да говорим баш о томе што не осећам и што не знам шта је. Иако и даље узалудно покушавам да сазнам његово порекло, бачени труд се вуче још увек иза мојих леђа, и прати ме, кроз уморни живот. И ја сам уморан, од свега, можда и од тебе који сада негде ово читаш, можда читавих милион година после мене, након овог мог писања и после мог мишљења. И сада ти судиш о нечему; о мени, о овоме што говорим, о животу који живим ја сада, и ти, можда поново сада или пак некада, али је ипак ту. А зашто баш теби и тада, у то твоје време, зашто не у неко друго, можда повољније и боље, то остаје овде, или тамо негде, тек да га не видимо ни ти а ни ја, нити било ко други. Само тако постоји, једноставно, само ради личног постојања. Баш као и ти, и ја, или било ко други.

Тишина је, некакво мртвило се увукло у овај мој град, некако је све помало чудно, некако тужно и јадно. Све ме то подсећа на мене, тебе, на нас, на људе. Све је постало превише човечно да почиње да боли, да смрди. А да ли и ти то осећаш, или се пак кријеш иза сопствене сенке? Да ли си и ти слободан или си заточеник сопствене психе? На чијој си страни? Упитај се кога следиш и коме верујеш. Размисли да ли је ико вредан твоје патње и твога бола? И избаци из главе ту глупу помисао да је све ово само још једна од проповеди неке секте. Једноставно, ово што ја сада говорим је оно што сви ми одбацујемо у бојазни да би неко могао помислити да смо можда и болесно луди, али је тако, човек је најодвратније и најпрљавије створење које је природа могла измислити, јер мисли само на себе, па чак и у тој мери да науди другоме, без трунке сажаљења. А такве нису ни најокрутније звери дивљине, оне које јуре беспомоћне малене жртве, оне које гледају са литице стрме до дна рупе, спремне да скоче доле, дубоко, где их нико никада не може наћи, или не жели. А људи су другачији.

Објављено од стране

Александар

Данијелин супруг, Михаилов и Николин отац. Веб програмер и оснивач TechWebUX.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *