„Излет“ у FreeBSD

Пре неколико дана, док сам трошио првих месец дана „равног“ кабловског Интернета, преузех две ИСО слике за FreeBSD 5.3 (баш након преузимања Ubuntu-а). Такође, неколико дана уназад, спржио сам те сличице на ЦД, и данас ми паде на памет да пробам и ФриБСД. Наравно, тест машина је на послу, где иначе на неких 20ГБ имам (т.ј. имадох) Slackware 9.1.

Пред крај радног времена, решим се да обавим инсталацију ФриБСД–а. Убацим први ЦД у уређај, рестартујем Виндоуз 2000 и подигнем инсталацију са ЦД-а. Наравно, прво сам читао РИДМИ, ХАРДВЕР, РИЛЕЈС и друге текстуалне датотеке у кореном директоријуму првог диска, и тамо видех да се води рачуна код партиционисања диска за инсталацију. Рекох себи „Ма шта може да пође по злу!“, и започех инсталацију.

Одабрао сам жељене параметре система, и онда одредио партиције за нови систем. Наместо Слеквера, чије сам партиције побрисао, ставио сам једну партицију за ФриБСД и једно 500МБ за виртуелну меморију (swap). На питање где желим да се спакује бут лоадер, и који, кажем да се ништа не уписује у МБР, и сав срећан кренем даље, одаберем пакете и пустим инсталацију. После десетину минута, инсталација готова. Прођем завршну процедуру подешавања параметара и поступим по процедури — рестартује се машина без ЦД-а.

Пролази ПОСТ, иницијално исчитаванје хардверских компоненти, очекујем дуалбут мени Виндоуза 2000, али се дешава чудо — црн екран, у првој линији један минус а онда креће ФриБСД изборни бут мени. У том трентку ми се све зацрнило пред очима а кроз главу прошла чињеница да се све што сам радио у протеклих пар година, налази на том компу, т.ј. на том диску. Сваки урађени документ, уговор, понуда, ситуација, програм, допис, свака слика, графика, сва та музика и филмови, све је НЕСТАЛО!!! Нееееееееее!!!… Док сам се ја пресабирао, ФриБСД се подигао и довео ме у пријавну конзолу.

„Шта сада?“ — упитао сам себе. Ништа; фдиск па види шта си направио. Ја потерам фдиск, ка он ни сличности нема као ГНУ/Линуксов fdsik. Покушам да прочитам упутство на брзака (зној већ почиње да прелива са чела) али не капирам, нема оних прекидача (-l) као на мом лепом Линуксу. Видим неке две линије некаквих логичких путања, али дудук не разуме БСД „језик“. Ееее Торвалдсе, Торвалдсе, шта направи од мене. Углавном, тамо се помиње некаква величина од око 40 GB (величина тог харда на коме је све ово што ми се догађа). Мислим се, ма узеђу досовски fdisk и са /mbr ћу да урадим нешто (ваљда). Ископам неку бутабилну DOS дискету, убацим у флопи драјв, ја њему init 6 а он мени да ме не разуме. ЈАО, шта ћу сад. Подучен Билијевом процедуром за рестартовање компа, ја на РЕСЕТ дугме, а оно ме разуме.

Кад оно дискета не ваља. Ништа, извадим је и опет се подигне ФриБСД бут мени. Претркељишем га мало и видим команду lsdev. Рекох себи, дај да ја видим макар шта је са диском, и добијем нешто овако:

disk1: BIOS drive C:
disk1s1: Unknown fs: 0x7
disk1s2a: FFS
disk1s2b: swap

Уххх, нигде некакве величине, нигде ништа. Овај непознати ФС ми да наду да је гњиндовс партиција још увек ту. Рестартујем машину и уђем у биос, погледам величину диска — око 40ГБ. Још један талас хладног зноја ми прелије лице. Смишљам следећи корак — набавка Виндоуза 2000 (ИСО слика коју сам скинуо и спремио да нарежем, да имам; за недај Боже!, остала ми је ненарезана на овом харду), доношење силних дискова од куће са програмима, партиционисање, форматирање диска, инсталација од нуле, подешавања, инсталација програма, вађење докумената из неке архива код колеге (ал нема задњих пар месеци!)… Онда ми прође кроз главу питање „а чиме да партиционишем хард?“. Знам! cfdisk из Slack-а. Па да, видећу статус харда цфдиском.

Тркнем до куће, наоштрим се малим ЦД-ом са Слеком, накупим још дискова за сутрашњу реинсталацију система, узмем и Слеквер инсталационе дискове (у магновењу нисам знао ни шта да понесем) и вратим се на посао. У том тренутку видим колегу Милоша да улази у фирму, и још са капије му најавим да за сутра прибави инсталациони ЦД Виндоуза 2000 јер сам „изгледа прегазио комп“. Погледао ме са неверицом, али није рекао да то није немогуће. Оде он у другу канцеларију а ја заседнем за комп.

Убацим Слек дискић, рестартујем машину, подигне се Слек, отворим [title=Konqueror]„Освајач управљач датотека“[/title], одем на овај мој несрећни хард, кад тамо видим попис директоријума СА ВИНДОУЗА!!! Нема га нигде ФриБСД, само Вин. Ма даааај, каква је ово „Зона сумрака“, где је скривена камера, шта је ово?! Потерам терминал, cfdisk, кад имам шта да видим.

Буђави осећај да ми је времешни рад пропао и да ми предстоји реинсталација и тркељање са пенџером од почетка, почео се замењиват блаженим осећајем невиности. И шта видим? Видим три партиције: прва је од 20 GB и то NTFS (Виндоузова). Друга је ФриБСД-ова од око 20ГБ и трећа је виртуелна меморија од ок 500МБ. Велики ми терет паде са душе, олакшање ме обузе и срећа захвати моје лице. Али, неизвесност присутна до пре пар секунди је и даље чинила да се сав трескам од фрке.

И шта је проблем? Проблем је у boot ознаци која је уместо на Виндоуз била постављена на ФриБСД партицију! Је*ени инсталациони процес ме није „чуо“ кад сам рекао да ми не ставља свој бут менаџер у МБР… мада, кад размислим, није га он ни ставио у МБР него у бут сектор партиције. Поставим лепо бут ознаку на прву партицију, скинем је са друге партиције, рестартујем машину, извадим Слек ЦД и чекам…

ПОСТ, детекција хардвера, тренутак, Пенџерски дуалбут мени. ЈЕАХ! Веееелико олакшање, неизмерна срећа и радост, тренутак лудила. Све је ту. Тренутак непажње и брзоплетости стајао ме је око пола сата фрке од „ЗЛА УЧИЊЕНОГ“.

Наравоученије: Ако хоћеш да инсталираш ФриБСД, прво пажљиво исчитај документацију, прогуглај по нету да видиш шта се све људима дешава при инсталацији, испланирај систем, одвој довољно слободног времена да пажљиво одрадиш компетну инсталацију (а не да журиш кући на ручак!), обезбеди оптималне услове за рад, и крени. Иначе!!! Десиће ти се ЗЛО.

И нешто сад размишљам после свега овога, није за џабе маскота ФриБСД-а ђаволчић… има ту нечега… има…