Гледам у бледу чашу,
црвена течност се блиста,
видим судбину нашу,
но више није иста.
Крв пламти у стаклу,
мисли ми побуда мами,
врела течност у Паклу,
светлост у мркој тами.
Чаша пада са стола,
лети ка хладном поду,
течност остаје гола,
флуид пада у воду.
Судбина већ сада куца,
на тешка оловна врата,
чаша од стакла пуца,
кад падне са задњег спрата.
Крв се пролива свуда,
сува земља је пије,
а она се пита куда,
кад суза крене да лије.
Поспане очи шкиље,
етар из цвета са шири,
вене процвало биље,
рупа из стабла вири.
Крв јури ка светлу,
избија у смирај дана,
удише живот на ветру,
и чаша остаје сама.
Нико не мари за њу,
ни Земља је неће такву,
неко је баца ка трњу,
крв у сломљеном стаклу.
13. март 1997.
Перућац