Вечито питање, одломак први

Пошто сам се вратио из војске, октобра 1997. године, почео сам да пишем „Вечито питање“, штиво филозофско-психолошког карактера, нека моја размишљања о рођењу, животу и смрти. Наравно, то (ремек) дело никада нисам довршио, а комплетно ћу га пренети овде на записе, по одломцима. Први одломак следи.

(Октобар, 1997) Ноћ. Очи су постале тешке, камену равне, као да потискују нешто. Али шта? Сада је већ сувише касно да постављам таква питања, можда сутра буде мало боље, али ко то још може знати осим тебе, или можда сви ми. А сутра ће поново стајати исто питање на месту где га данас будемо оставили, онда, када га последњи пут будемо видели. И тако ће се све вртети у круг, док не постане уморно, тешко и болно. Али до тада има још пуно. Због тога нам сада и остаје само то, ишчекивање нечега… Настави са читањем Вечито питање, одломак први

Празничне лудорије

Прво јутро (фото Sean Rogers)
Прво јутро (фото Sean Rogers)

„Нова година“ је време када се породице окупљају, уз пријатан обед и песму прослављају најсвечанији дан у години… Њах, шта ми наприча! Још ми фали печена ћурка или патка па да замислим како сам у некој америчкој серији или филму. Можда би нормалније звучало овако: „Нова година је празник коме се беспотребно поклања превише пажње. У очекивању првог јануара потроши се брдо новца, поједу тоне хране и попију галони пића. Већина примерака популације људске врсте очекује да се у „бесаној ноћи“ проведе у складу са уложеном кинтом, или још много боље. Спремају се фризуре, вечерње тоалете, парфеми, шљокице, ципелице, уговарају журкице, гостовања, лудорије…“ СМОР БРЕ!

Није ни новак као што је некад био. Идеш да се клебериш и ако ти није до смеха, и да размишљаш о томе како си за пар сати спискао кинту коју си могао много боље да „уновчиш“. Па тако неко размишља колико је пива могао да купи, неко колико роштиљских кобаја, неки мисле на кондоме (пази да је безбедно!), понеко укалкулише литражу горива за лименог мезимца, а „екстремисти“ шта су од хардвера могли да уштекају у малу плехану кутију. Или још горе, колико сати нета је могло да се пазари. А где је тек „реприза“! Мислииим…

Срање. Одох да попијем још једно пиво…