Зар је сад тешко да кажеш нешто што кријеш под кључем,
Нешто да даш што никад раније никоме пружила ниси.
Зар је сад проблем да пођеш путем који се крио до јуче,
Путем што води у црну рупу дубоко до днао океана.
Зар је сад толико мучно то што кажем да желим,
То да станемо на крају пута који стоји пред нама.
Зар је сад тужно признати да овај тренутак тако боли,
Да овај тренутак реже све што није ни један пре њега..
Зар је сад могуће стати кад сан расте у јаву,
Кад нада прети да постане права бујица плача.
Зар је сад истина све, све оно што знаш и ти,
Све оно што могу и ја замислити при помисли на тебе.
Зар је сад крајње време да окончамо овај рат,
Да спустимо И испод тачке и тачку на крају реда.
Зар је сад нешто смешно, сад када окренемо леђа,
Сад када крећемо негде где никад раније крочили нисмо.
Зар је то смешно кад знамо колико боли,
Кад неко одлази далеко и не осврће се за собом.
Зар је сад могуће и то што можемо са мало труда,
Да ставимо пар речи на папир и спојимо прошлост и мит.
Зар је сад стварно крај или се чини да јесте,
Или постаје црно и мрачно,
И нигде више не може поћи нико од нас двоје.
23. јул 1997.
Пожега